Дашак охрабрења са Сувобора

Последња три месеца сам живео на обронцима моћног и прелепог Сувобора. За потребе играног филма „Хероји Халијарда” снимао сам у питомини Прањана и Леушића, у непатвореној лепоти Брајића, Дружетића и осталих разуђених села расутих по ободима сувоборске греде. Кад сам стигао у овај бајковито лепи предео Србије, где бог није жалио кад је људе који овде живе даривао зеленим пашњацима, здравом водом и шумовитим врлетима и падинама – кајсија је била у цвату. А кад сам пре неки дан ушао у ауто и кренуо назад за Београд, могао сам да свратим у сваки воћњак поред пута и да без проблема наберем слатке црвенкастожуте плодове кајсије да ме нико ништа не пита, нити да ми шта каже. Ем због тога што је ово права Србија у којој свако може да дође под свако дрво и да убере колико може да понесе у џеповима, ем зато што је кајсија тако родила да се ломе гране под теретом плодова…

Један времешни сељак из села Теочин, којег су довели да води волове у сценама градње аеродрома на Галовића пољу, у паузи снимања ми је причао да у овим крајевима живи веровање да ће она година у којој кајсија добро понесе, у свему бити благородна и берићетна за народ који ту живи. У залеђу Равне Горе, митски препознатљиве висоравни на коју се са Брзим одредом маја 1941. попео пуковник Дража Михаиловић, да би у скорој завршници рата 1944. године са тог места као ђенерал забринуто надзирао Србију, са надом и вером да ће је сачувати и спасити од пошасти надолазећег комунизма који је са истока надирао на крилима Црвене армије.

Могуће да баш због комунистичке одмазде народ овог краја може да захвали чињеници да живи у еколошком рају, јер у топографском ромбоиду између Ваљева, Горњег Милановца, Чачка и Ужица нема ниједног фабричког димњака, нити било какве индустријске инфраструктуре. Због своје оданости краљу и отаџбини и због велике љубави према Чичи, чије име се и данас у овом крају изговара са поштовањем и пијететом – власт Јосипа Броза бахато и реваншистички ни у једној од неколико Петолетки ни по коју цену није хтела да предвиди никакав развој, ни улагања нити било какав просперитет овога краја. Док је хуктала социјалистичка обнова и изградња – народ подно Сувобора и Равне Горе је остављен да тавори и да изумре. Оне који су пружали уточиште ђенералу Михаиловићу и штабу Југословенске војске у отаџбини требало је казнити и гурнути на сметлиште историје. Честити сељаци који нису погазили заклетву дату краљу и отаџбини, по доласку црвених без суда и суђења су моментално били стрељани, или одведени и заточени на дугогодишње робије – са којих се мало ко вратио жив.

Али, где чуда, дошло је време када је могуће баш због тога, од Такова све до Каблара и Овчара, и Тометиног поља и Дивчибара на северозападу – данас ова оаза лепоте, бистрих потока, чистог неба, здравог ваздуха и пример очуване животне средине буде величанствени туристички и привредни ресурс и огромна благодет за људе који тамо живе. А за оне који тамо дођу да као гости бораве дан, два, три или дуже, прилика за непосредни додир са нестварном лепотом, природом у изворном облику – и људима који овде живе. Верујем да знам Србију и њене људе веома добро. Знам им нарав, знам какви су кад су наопаки, али и кад се радују и тугују, кад се смеју и кад плачу, кад су простодушни и заједљиви, кад воле и кад мрзе, кад се инате и кад хоће све да ти дају, онако из срца и из душе…

Ипак, чини ми се да је сувоборски сељак нешто посебно, друго и другачије. Моји сусрети и разговори са њима у паузама снимања, у трагањима за локацијама на којима ћемо снимати по зеленим валовитим пространствима која одмарају очи – остају незаборавни. А највећу радост сам препознао кад сам видео својим очима, спознао и уверио се колико они воле своје куће, своје пашњаке, њиве, стоку, шуме и свој завичај. А плодови те љубави су оданост и верност кућном прагу. Жалосно навикнут на сурову стварност у којој се српска села празне филмском брзином, у којој родитељске куће зврје празне а имања чаме зарасла у мувар, коров и остругу – срце ми је било пуно кад сам схватио да то није случај у већини села у којима смо снимали. Овде врви од живота…

И још нешто – можда најважније. Овде се рађају деца.

Костимиран у младог сељака из 1944. године, Милан Павловић из села Дружетићи, који тимари своја два вола, чува их, пази и мази и чека да наместимо кадар за следећу сцену, прича ми: „Имам десет хектара и узео сам још пет у рем да радим. Мора да се ради… Имам два војника, а ако бог да биће још деце, жена ми је здрава, а кад има за двоје, има иза троје, кад има за троје, има и за четворо… У нашем засеоку имамо осморицу војника”, вели Милан док тера досадне муве са брњице волова… „Има, фала богу, и девојчица, ал што се војника тиче, толико, није то мало, кад би свако село имало толико благо би било и нама и држави…”

Шта да радим? Само да заћутим. Гледам Милана, па ми дође да запевам. Много младих, зрелих и снажних младих сељака сам видео у сувоборским селима последња три месеца. Нису баш одушевљени са државом – али се боре. Нису глупи, капирају, кажу: „Требало би држава мало више да се осврне на нас…”

Ту су, на прадедовским имањима, гледају стоку, жене се и рађају децу…Зборио сам са многима од њих, разумем им душу и чисто срце. И слажем се са њима. Држава не може све рупе да закрпи, али њима који су наставили живот својих очева и дедова – морао би да посвети већу и бољу пажњу.

Због тога сам и написао овај текст… Да им на овај начин ставим до знања да нису сами…

Глумац, сценариста и редитељ