Dašak ohrabrenja sa Suvobora

Poslednja tri meseca sam živeo na obroncima moćnog i prelepog Suvobora. Za potrebe igranog filma „Heroji Halijarda” snimao sam u pitomini Pranjana i Leušića, u nepatvorenoj lepoti Brajića, Družetića i ostalih razuđenih sela rasutih po obodima suvoborske grede. Kad sam stigao u ovaj bajkovito lepi predeo Srbije, gde bog nije žalio kad je ljude koji ovde žive darivao zelenim pašnjacima, zdravom vodom i šumovitim vrletima i padinama – kajsija je bila u cvatu. A kad sam pre neki dan ušao u auto i krenuo nazad za Beograd, mogao sam da svratim u svaki voćnjak pored puta i da bez problema naberem slatke crvenkastožute plodove kajsije da me niko ništa ne pita, niti da mi šta kaže. Em zbog toga što je ovo prava Srbija u kojoj svako može da dođe pod svako drvo i da ubere koliko može da ponese u džepovima, em zato što je kajsija tako rodila da se lome grane pod teretom plodova…

Jedan vremešni seljak iz sela Teočin, kojeg su doveli da vodi volove u scenama gradnje aerodroma na Galovića polju, u pauzi snimanja mi je pričao da u ovim krajevima živi verovanje da će ona godina u kojoj kajsija dobro ponese, u svemu biti blagorodna i berićetna za narod koji tu živi. U zaleđu Ravne Gore, mitski prepoznatljive visoravni na koju se sa Brzim odredom maja 1941. popeo pukovnik Draža Mihailović, da bi u skoroj završnici rata 1944. godine sa tog mesta kao đeneral zabrinuto nadzirao Srbiju, sa nadom i verom da će je sačuvati i spasiti od pošasti nadolazećeg komunizma koji je sa istoka nadirao na krilima Crvene armije.

Moguće da baš zbog komunističke odmazde narod ovog kraja može da zahvali činjenici da živi u ekološkom raju, jer u topografskom romboidu između Valjeva, Gornjeg Milanovca, Čačka i Užica nema nijednog fabričkog dimnjaka, niti bilo kakve industrijske infrastrukture. Zbog svoje odanosti kralju i otadžbini i zbog velike ljubavi prema Čiči, čije ime se i danas u ovom kraju izgovara sa poštovanjem i pijetetom – vlast Josipa Broza bahato i revanšistički ni u jednoj od nekoliko Petoletki ni po koju cenu nije htela da predvidi nikakav razvoj, ni ulaganja niti bilo kakav prosperitet ovoga kraja. Dok je huktala socijalistička obnova i izgradnja – narod podno Suvobora i Ravne Gore je ostavljen da tavori i da izumre. One koji su pružali utočište đeneralu Mihailoviću i štabu Jugoslovenske vojske u otadžbini trebalo je kazniti i gurnuti na smetlište istorije. Čestiti seljaci koji nisu pogazili zakletvu datu kralju i otadžbini, po dolasku crvenih bez suda i suđenja su momentalno bili streljani, ili odvedeni i zatočeni na dugogodišnje robije – sa kojih se malo ko vratio živ.

Ali, gde čuda, došlo je vreme kada je moguće baš zbog toga, od Takova sve do Kablara i Ovčara, i Tometinog polja i Divčibara na severozapadu – danas ova oaza lepote, bistrih potoka, čistog neba, zdravog vazduha i primer očuvane životne sredine bude veličanstveni turistički i privredni resurs i ogromna blagodet za ljude koji tamo žive. A za one koji tamo dođu da kao gosti borave dan, dva, tri ili duže, prilika za neposredni dodir sa nestvarnom lepotom, prirodom u izvornom obliku – i ljudima koji ovde žive. Verujem da znam Srbiju i njene ljude veoma dobro. Znam im narav, znam kakvi su kad su naopaki, ali i kad se raduju i tuguju, kad se smeju i kad plaču, kad su prostodušni i zajedljivi, kad vole i kad mrze, kad se inate i kad hoće sve da ti daju, onako iz srca i iz duše…

Ipak, čini mi se da je suvoborski seljak nešto posebno, drugo i drugačije. Moji susreti i razgovori sa njima u pauzama snimanja, u traganjima za lokacijama na kojima ćemo snimati po zelenim valovitim prostranstvima koja odmaraju oči – ostaju nezaboravni. A najveću radost sam prepoznao kad sam video svojim očima, spoznao i uverio se koliko oni vole svoje kuće, svoje pašnjake, njive, stoku, šume i svoj zavičaj. A plodovi te ljubavi su odanost i vernost kućnom pragu. Žalosno naviknut na surovu stvarnost u kojoj se srpska sela prazne filmskom brzinom, u kojoj roditeljske kuće zvrje prazne a imanja čame zarasla u muvar, korov i ostrugu – srce mi je bilo puno kad sam shvatio da to nije slučaj u većini sela u kojima smo snimali. Ovde vrvi od života…

I još nešto – možda najvažnije. Ovde se rađaju deca.

Kostimiran u mladog seljaka iz 1944. godine, Milan Pavlović iz sela Družetići, koji timari svoja dva vola, čuva ih, pazi i mazi i čeka da namestimo kadar za sledeću scenu, priča mi: „Imam deset hektara i uzeo sam još pet u rem da radim. Mora da se radi… Imam dva vojnika, a ako bog da biće još dece, žena mi je zdrava, a kad ima za dvoje, ima iza troje, kad ima za troje, ima i za četvoro… U našem zaseoku imamo osmoricu vojnika”, veli Milan dok tera dosadne muve sa brnjice volova… „Ima, fala bogu, i devojčica, al što se vojnika tiče, toliko, nije to malo, kad bi svako selo imalo toliko blago bi bilo i nama i državi…”

Šta da radim? Samo da zaćutim. Gledam Milana, pa mi dođe da zapevam. Mnogo mladih, zrelih i snažnih mladih seljaka sam video u suvoborskim selima poslednja tri meseca. Nisu baš oduševljeni sa državom – ali se bore. Nisu glupi, kapiraju, kažu: „Trebalo bi država malo više da se osvrne na nas…”

Tu su, na pradedovskim imanjima, gledaju stoku, žene se i rađaju decu…Zborio sam sa mnogima od njih, razumem im dušu i čisto srce. I slažem se sa njima. Država ne može sve rupe da zakrpi, ali njima koji su nastavili život svojih očeva i dedova – morao bi da posveti veću i bolju pažnju.

Zbog toga sam i napisao ovaj tekst… Da im na ovaj način stavim do znanja da nisu sami…

Glumac, scenarista i reditelj