Sreda, 05.10.2022. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
POGLEDI

Dašak ohrabrenja sa Suvobora

Jedan vremešni seljak iz sela Teočin, koga su doveli da vodi volove u scenama gradnje aerodroma na Galovića polju, u pauzi snimanja mi je pričao da u ovim krajevima živi verovanje da će ona godina u kojoj kajsija dobro ponese u svemu biti blagorodna i berićetna za narod koji tu živi

Poslednja tri meseca sam živeo na obroncima moćnog i prelepog Suvobora. Za potrebe igranog filma „Heroji Halijarda” snimao sam u pitomini Pranjana i Leušića, u nepatvorenoj lepoti Brajića, Družetića i ostalih razuđenih sela rasutih po obodima suvoborske grede. Kad sam stigao u ovaj bajkovito lepi predeo Srbije, gde bog nije žalio kad je ljude koji ovde žive darivao zelenim pašnjacima, zdravom vodom i šumovitim vrletima i padinama – kajsija je bila u cvatu. A kad sam pre neki dan ušao u auto i krenuo nazad za Beograd, mogao sam da svratim u svaki voćnjak pored puta i da bez problema naberem slatke crvenkastožute plodove kajsije da me niko ništa ne pita, niti da mi šta kaže. Em zbog toga što je ovo prava Srbija u kojoj svako može da dođe pod svako drvo i da ubere koliko može da ponese u džepovima, em zato što je kajsija tako rodila da se lome grane pod teretom plodova…

Jedan vremešni seljak iz sela Teočin, kojeg su doveli da vodi volove u scenama gradnje aerodroma na Galovića polju, u pauzi snimanja mi je pričao da u ovim krajevima živi verovanje da će ona godina u kojoj kajsija dobro ponese, u svemu biti blagorodna i berićetna za narod koji tu živi. U zaleđu Ravne Gore, mitski prepoznatljive visoravni na koju se sa Brzim odredom maja 1941. popeo pukovnik Draža Mihailović, da bi u skoroj završnici rata 1944. godine sa tog mesta kao đeneral zabrinuto nadzirao Srbiju, sa nadom i verom da će je sačuvati i spasiti od pošasti nadolazećeg komunizma koji je sa istoka nadirao na krilima Crvene armije.

Moguće da baš zbog komunističke odmazde narod ovog kraja može da zahvali činjenici da živi u ekološkom raju, jer u topografskom romboidu između Valjeva, Gornjeg Milanovca, Čačka i Užica nema nijednog fabričkog dimnjaka, niti bilo kakve industrijske infrastrukture. Zbog svoje odanosti kralju i otadžbini i zbog velike ljubavi prema Čiči, čije ime se i danas u ovom kraju izgovara sa poštovanjem i pijetetom – vlast Josipa Broza bahato i revanšistički ni u jednoj od nekoliko Petoletki ni po koju cenu nije htela da predvidi nikakav razvoj, ni ulaganja niti bilo kakav prosperitet ovoga kraja. Dok je huktala socijalistička obnova i izgradnja – narod podno Suvobora i Ravne Gore je ostavljen da tavori i da izumre. One koji su pružali utočište đeneralu Mihailoviću i štabu Jugoslovenske vojske u otadžbini trebalo je kazniti i gurnuti na smetlište istorije. Čestiti seljaci koji nisu pogazili zakletvu datu kralju i otadžbini, po dolasku crvenih bez suda i suđenja su momentalno bili streljani, ili odvedeni i zatočeni na dugogodišnje robije – sa kojih se malo ko vratio živ.

Milan Pavlović iz sela Družetići na snimanju filma „Heroji Halijarda” (Foto lična arhiva)

Ali, gde čuda, došlo je vreme kada je moguće baš zbog toga, od Takova sve do Kablara i Ovčara, i Tometinog polja i Divčibara na severozapadu – danas ova oaza lepote, bistrih potoka, čistog neba, zdravog vazduha i primer očuvane životne sredine bude veličanstveni turistički i privredni resurs i ogromna blagodet za ljude koji tamo žive. A za one koji tamo dođu da kao gosti borave dan, dva, tri ili duže, prilika za neposredni dodir sa nestvarnom lepotom, prirodom u izvornom obliku – i ljudima koji ovde žive. Verujem da znam Srbiju i njene ljude veoma dobro. Znam im narav, znam kakvi su kad su naopaki, ali i kad se raduju i tuguju, kad se smeju i kad plaču, kad su prostodušni i zajedljivi, kad vole i kad mrze, kad se inate i kad hoće sve da ti daju, onako iz srca i iz duše…

Ipak, čini mi se da je suvoborski seljak nešto posebno, drugo i drugačije. Moji susreti i razgovori sa njima u pauzama snimanja, u traganjima za lokacijama na kojima ćemo snimati po zelenim valovitim prostranstvima koja odmaraju oči – ostaju nezaboravni. A najveću radost sam prepoznao kad sam video svojim očima, spoznao i uverio se koliko oni vole svoje kuće, svoje pašnjake, njive, stoku, šume i svoj zavičaj. A plodovi te ljubavi su odanost i vernost kućnom pragu. Žalosno naviknut na surovu stvarnost u kojoj se srpska sela prazne filmskom brzinom, u kojoj roditeljske kuće zvrje prazne a imanja čame zarasla u muvar, korov i ostrugu – srce mi je bilo puno kad sam shvatio da to nije slučaj u većini sela u kojima smo snimali. Ovde vrvi od života…

I još nešto – možda najvažnije. Ovde se rađaju deca.

Kostimiran u mladog seljaka iz 1944. godine, Milan Pavlović iz sela Družetići, koji timari svoja dva vola, čuva ih, pazi i mazi i čeka da namestimo kadar za sledeću scenu, priča mi: „Imam deset hektara i uzeo sam još pet u rem da radim. Mora da se radi… Imam dva vojnika, a ako bog da biće još dece, žena mi je zdrava, a kad ima za dvoje, ima iza troje, kad ima za troje, ima i za četvoro… U našem zaseoku imamo osmoricu vojnika”, veli Milan dok tera dosadne muve sa brnjice volova… „Ima, fala bogu, i devojčica, al što se vojnika tiče, toliko, nije to malo, kad bi svako selo imalo toliko blago bi bilo i nama i državi…”

Šta da radim? Samo da zaćutim. Gledam Milana, pa mi dođe da zapevam. Mnogo mladih, zrelih i snažnih mladih seljaka sam video u suvoborskim selima poslednja tri meseca. Nisu baš oduševljeni sa državom – ali se bore. Nisu glupi, kapiraju, kažu: „Trebalo bi država malo više da se osvrne na nas…”

Tu su, na pradedovskim imanjima, gledaju stoku, žene se i rađaju decu…Zborio sam sa mnogima od njih, razumem im dušu i čisto srce. I slažem se sa njima. Država ne može sve rupe da zakrpi, ali njima koji su nastavili život svojih očeva i dedova – morao bi da posveti veću i bolju pažnju.

Zbog toga sam i napisao ovaj tekst… Da im na ovaj način stavim do znanja da nisu sami…

Glumac, scenarista i reditelj

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista

Komentari1
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

kole stara karaburma
lepo napisano. Hvala vam.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.