Комеморативни пејзажи

Историја је необична дисциплина. У трагању за истинама прошлости утврђује неке реперне тачке које сваком њеном актеру омогућавају да у неком времену буде у праву. Потом се слепо држе тих догађаја и тумачења свесни да би шири контекст умањио значај њихових аргумената.

Кривотворење историје старо је колико и сама историја. Прекретнице, датуми, сва та опијеност и оптерећеност историјом, сва та узнесена стања попут враџбина стварају квазисветове у којима је њихов креатор једини у праву. Лажна слика и реч засењују, каже Мефисто.

Када политичари кроче на терен историје, врца на све стране. Данас се ревизија историје актуелизује као моћан инструмент добијања подршке народа којем се распламсавају осећања патриотизма због злочина и неправди које су претрпели у прошлости. Последице таквог ангажмана су много дугорочније од њиховог краткорочног интереса.

Најчешћи резултат неспособности суочавања с целином историје је стварање свести о сопственој изузетности која тражи конзервативизам да је чува и национализам да је брани од „спољног непријатеља”. Олако се заборавља да је оно „наше” некада било „њихово”, и обрнуто. Као што се памти оно што су учинили „нама”, а потискује шта смо ми учинили „њима”.

Количина историје по глави становника омогућава да још разглабамо о улози Вука Бранковића на Косову, а праву ризницу свађа нуди Други светски рат. Усташија и четништво прекривају славне победе партизана који се понижавајуће идентификују као „комуњаре”.

У школи једва да сам нешто учио о Првом светском рату. Кад је пукла демократија, кад су зарад свесрпског окупљања изједначена права партизана и четника, почео сам да спознајем величанствену трагедију Великог рата. Онда су победници Другог рата доживели рециклирану судбину победника Првог. Нема их, као да су кужни. Помињање антифашизма више је део обавезног састава због Европљана, него потребе да се сазнају истине. Нова генерација је ускраћена. Историји стално недостаје неко поглавље које пропагандисти уз помоћ својих историчара елиминишу.

По школама региона уче се сасвим различите историје, а све „наше” су искључиви извор истине. Историчари се такмиче у трци ко ће „аргументовано” описати прошлост како би зарадили поене код политичара савремености.

Комеморативни пејзажи се стално мењају, без обзира на то да ли је реч о етосу победе или трагици пораза. Синоптичка карта Балкана указује да се тамни облаци прошлости неће скоро повући.

Свака ревизија има своје токсично зрачење. Рат у Украјини једном ће се завршити, али колико Украјинаца неће заборавити како им је Владимир Путин негирао национални, верски и културни идентитет изједначавајући га с руским и тврдио да је Владимир Лењин измислио Украјину. Колико Руса неће опростити што су им синови и браћа страдали од ватре Украјинаца?

Зар исто не важи за Србе и Хрвате? Деценијама су први чекали да се други јасно одреде према Јасеновцу. Онда су Срби запали у исту замку историје негирајући геноцид у Сребреници. На сцену су се вратили Миле Будак и Димитрије Љотић.

Колико би свима било лакше да се Хрвати суоче с Јасеновцем и да признају масовни егзодус Срба током „Олује” 1995? Зар Србима не би било боље да своју јавност информишу шта су током балканских ратова 1912–1913. радили Арбанасима или да прихвате опору чињеницу да су припадници њиховог народа у Сребреници починили први геноцид после Другог светског рата?

Неко би морао да има храбрости да први повуче окидач историје јер се у супротном упада у помрчину псеудомитологије и фалсификовање прошлости. Закованост у исправности сопствене историје и игнорисање фактографије најчвршће су претпоставке антимодерности која спречава истинске интеграције у светскоисторијске токове.

То што те храбрости нема је због импликација у садашњости. Русија никада није институционализовала сећање на злочине државе против милиона својих грађана током Стаљинове страховладе. Како осудити погроме, а ништа не рећи о прогону дисидената и физичким ликвидацијама политичких противника?

Си Ђинпинг пише нову историју КП Кине да би данас у партијска документа враћао Мао Цедунга без икаквог критичког осврта на погубности Културне револуције или изазивања глади од које су страдали милиони? Стари култ неопходан је због новог.

Прошлост наставља да зрачи. Турска ни данас не помишља да призна геноцид над 1,5 милиона Јермена 1915. Временом су се геноциди умножавали, мада никада у размерама година Шоа, како Јевреји називају Холокауст и ликвидацију шест милиона људи.

Француски председник Емануел Макрон је 2021. у Кигалију, главном граду Руанде, затражио опроштај због масакра екстремиста Тутсија над мањинским Хутуима, у којем је 1994. убијено близу милион људи. „Француска није слушала оне који су је упозоравали на предстојећи масакр у Руанди и де факто је стала уз ’геноцидни режим’”.

Његове речи делују као прозивка Холандији, чији су војници из састава Унпрофора немо посматрали како снаге генерала Ратка Младића одводе на стрељање близу 9.000 бошњачких мушкараца у Сребреници, коју је требало да чувају као заштићену зону.

Европа почиње да препознаје неке грехе прошлости. Белгијанци су 2020. уклонили више споменика краљу Леополду Другом, током чије је крваве владавине Конгом страдало око осам милиона Африканаца. Немачка се прошле године извинила због масакра народа Хереро 1904–1908, у време док је била владар у данашњој Намибији.

Злочини и неправде колонијалних времена заслужују барем извињење. Могли би то да учине краљица Елизабета Друга или шпански краљ Фелипе Шести. Има ту још много перфидности и лицемерства, одбијања да се финансијском помоћи надокнади барем минимални део отетот богатства, али за похвалу је да се новим генерацијама обезбеди да сазнају болне истине о ономе што су чинили њихови преци.

У Канади се папа Фрања током недавне посете извинио због учешћа Римокатоличке цркве у бруталним злоупотребама деце домородачког порекла по верским школама пре једног века.

Америка је време ропства, које је поставило темељ расној сегрегацији, почела озбиљно да преиспитује пошто је црног Американца убио бели полицајац у Минеаполису 2020. Уклоњени су многи споменици генералу Роберту Лију, који је предводио јужњаке. Жртва би могао да буде и споменик „Копљаник и стрелац” Ивана Мештровића у Чикагу. Критикују га због „романтизованог и редукованог приказа Индијанаца”, што наводи на „расизам, ропство и геноцид”.

„Ко контролише прошлост, контролише будућност!”, писао је Џорџ Орвел у роману „1984”. На Балкану се слепо држе ове реченице, свако на свој начин.