Зашто Кинези неће у клуб моћних

Два недавна међународна догађаја – самит највећих индустријских сила окупљених у такозваној Групи-8 (Г-8) и министарска конференција Светске трговинске организације (СТО) – на необичан начин су увукла Кину у матицу светских економских токова, иако кинеска привреда није била на дневном реду ни на једном од скупова.

Позвана на маргину самита Г-8, заједно са још неколико „економија у успону”, Кина је свима измамила питање које сама није отворила: куца ли већ на врата клуба најмоћнијих, будући да је економски јача од две трећине чланица, и какве су јој шансе да уђе у високо друштво? Убрзо после тога, на министарском скупу СТО, још једном је могла да се увери да ван привилегованог круга моћних нема равноправног статуса. Била је од стране САД оптужена да, заједно са Индијом, кочи либерализацију светске трговине, иако је трговински протекционизам заправо амерички специјалитет.

Унутар Г-8, где – да подсетимо – спадају САД, Велика Британија, Канада, Француска, Немачка, Италија, Јапан и Русија, постоје две школе мишљења о могућем уласку Кине у клуб моћних. Прва школа заступа тезу из овештале крилатице да је Кина „део решења, а не део проблема”, то јест да би био ред да она равноправно учествује у усмеравању глобалних економских токова. Друга школа тврди да је Кина превише велика да би се подредила устаљеним правилима игре и западним критеријумима и превише издвојена да би се уклопила у већ изграђени систем. Ова школа је посебно изражена у америчком политичком животу. Тако Џон Мекејн, републикански кандидат за председника САД, сматра да Г-8 треба да буде „савез демократија” и да у том савезу нема места ни за Русију, а камоли за Кину.

Међутим, обе школе су свесне да су глобализација и привредни успон неколико великих земаља изменили раније односе између развијених и неразвијених, па и саму економску равнотежу, и да би то некако требало да буде и институционализовано.

Кина је, судећи по ономе шта је на самиту предлагао председник Ху Ђинтао, оставила утисак да жели да има место међу великима које јој, по учешћу у светској привреди, припада, али и да улазак у клуб богатих вреднује по свом критеријуму. Она би желела статус какав имају и други – што Русија још нема – али не би, и кад би је звали, да у Г-8 уђе сама, него једино заједно са још неким земљама у привредном успону, као што су Индија, Бразил, Јужноафричка Република и Мексико (такозвана Група-5). Другим речима, она не би да, зарад уласка у високо друштво, жртвује било шта од своје самосталности, а поготово не упориште у трећем свету.

Ху Ђинтао предлаже да у Г-8 уђу земље из Г-5, а можда и Јужна Кореја, Индонезија и Аустралија. Тих 16 земаља чине 60 одсто човечанства и три четвртине светске економске моћи. Он, у тако проширеном клубу јаких, види четири области за интензивну заједничку сарадњу. То су: изградња новог светског економског поретка у коме би јачало партнерство између развијених и земаља у развоју, сређивање међународних финансија ради финансијске безбедности сиромашнијих, јачање светског трговинског система на основама равноправности, без израженијег протекционизма, и, најзад, побољшање глобалне политике развоја – да Југ буде отворенији за Запад, а Север великодушнији у трансферу технологије и отписивању дугова сиромашних.

Кинески економски стручњаци су у међувремену направили „снимак” делатности Г-8 и закључили да је учешће те констелације у светском бруто продукту опало са 65 одсто (у 1997) на 58 одсто (у 2007). Али, како каже професор Ђин Цанжонг са Народног универзитета у Пекингу, „иако је утицај Г-8 у опадању, формација задржава незаменљиву платформу за координисање економских политика развијених земаља”. Кина, упркос свом великом БНП-у и економском потенцијалу, још није развијена земља и отуда „није ни спремна за улазак у клуб богатих”. Уз то, не жели ни да се непотребно сучељава са онима који је неће у свом друштву. Али, истиче он, она може веома много да уради на јачању дијалога и сарадње између Г-8 и Г-5.

Да судар моћних, који не трпе приговоре, и немоћних може да упропасти и вишегодишњи труд на побољшању сарадње између Севера и Југа показао је пропали министарски скуп СТО. На скупу су САД оптужиле Кину и Индију да своја унутрашња тржишта не отварају довољно широко за конкурентне производе са Запада и да траже високе заштитне мере за своју пољопривреду, као и за индустрију земаља у развоју. Представник Индије је озлојеђено изјавио да су „развијене земље те које се изолују”, јер „радије траже повластице да увећају своје богатство, него што нуде повластице да ублаже сиромаштво земаља у развоју”.

Свесни да је ова реторика донекле била условљена предизборним кампањама и у САД и у Индији, Кинези су поступили мање гневно, али не и мање одлучно. Објаснили су да нису против либерализације светске трговине – јер, да јесу, зар би преко 60 одсто прихода остваривали на извозу и увозу? Подсетили су и да су управо од СТО добили признања за либерализацију спољне трговине. Оптужбе да своје пољопривредне производе, посебно памук, пиринач и шећер, на унутрашњем тржишту штите високим царинским баријерама оценили су као „неосноване”.

Министар трговине Чен Деминг рекао је да га је дебата „разочарала и растужила”, али је одмах додао: „Кина је и даље спремна да на основама равноправности и реципроцитета ојача билатералну трговину и економску сарадњу са свим чланицама СТО.” Један кинески дипломата је, узгред, шапнуо новинарима: „Наш наводни протекционизам одржава у животу неколико стотина милиона сељака који зарађују по два долара дневно.”

И овде је Кина, као на самиту Г-8, пазила да се не лиши свог драгоценог ослонца у трећем свету, несумњиво свесна да је пут до високог друштва и дуг и мукотрпан.