Zašto Kinezi neće u klub moćnih

Dva nedavna međunarodna događaja – samit najvećih industrijskih sila okupljenih u takozvanoj Grupi-8 (G-8) i ministarska konferencija Svetske trgovinske organizacije (STO) – na neobičan način su uvukla Kinu u maticu svetskih ekonomskih tokova, iako kineska privreda nije bila na dnevnom redu ni na jednom od skupova.

Pozvana na marginu samita G-8, zajedno sa još nekoliko „ekonomija u usponu”, Kina je svima izmamila pitanje koje sama nije otvorila: kuca li već na vrata kluba najmoćnijih, budući da je ekonomski jača od dve trećine članica, i kakve su joj šanse da uđe u visoko društvo? Ubrzo posle toga, na ministarskom skupu STO, još jednom je mogla da se uveri da van privilegovanog kruga moćnih nema ravnopravnog statusa. Bila je od strane SAD optužena da, zajedno sa Indijom, koči liberalizaciju svetske trgovine, iako je trgovinski protekcionizam zapravo američki specijalitet.

Unutar G-8, gde – da podsetimo – spadaju SAD, Velika Britanija, Kanada, Francuska, Nemačka, Italija, Japan i Rusija, postoje dve škole mišljenja o mogućem ulasku Kine u klub moćnih. Prva škola zastupa tezu iz oveštale krilatice da je Kina „deo rešenja, a ne deo problema”, to jest da bi bio red da ona ravnopravno učestvuje u usmeravanju globalnih ekonomskih tokova. Druga škola tvrdi da je Kina previše velika da bi se podredila ustaljenim pravilima igre i zapadnim kriterijumima i previše izdvojena da bi se uklopila u već izgrađeni sistem. Ova škola je posebno izražena u američkom političkom životu. Tako Džon Mekejn, republikanski kandidat za predsednika SAD, smatra da G-8 treba da bude „savez demokratija” i da u tom savezu nema mesta ni za Rusiju, a kamoli za Kinu.

Međutim, obe škole su svesne da su globalizacija i privredni uspon nekoliko velikih zemalja izmenili ranije odnose između razvijenih i nerazvijenih, pa i samu ekonomsku ravnotežu, i da bi to nekako trebalo da bude i institucionalizovano.

Kina je, sudeći po onome šta je na samitu predlagao predsednik Hu Đintao, ostavila utisak da želi da ima mesto među velikima koje joj, po učešću u svetskoj privredi, pripada, ali i da ulazak u klub bogatih vrednuje po svom kriterijumu. Ona bi želela status kakav imaju i drugi – što Rusija još nema – ali ne bi, i kad bi je zvali, da u G-8 uđe sama, nego jedino zajedno sa još nekim zemljama u privrednom usponu, kao što su Indija, Brazil, Južnoafrička Republika i Meksiko (takozvana Grupa-5). Drugim rečima, ona ne bi da, zarad ulaska u visoko društvo, žrtvuje bilo šta od svoje samostalnosti, a pogotovo ne uporište u trećem svetu.

Hu Đintao predlaže da u G-8 uđu zemlje iz G-5, a možda i Južna Koreja, Indonezija i Australija. Tih 16 zemalja čine 60 odsto čovečanstva i tri četvrtine svetske ekonomske moći. On, u tako proširenom klubu jakih, vidi četiri oblasti za intenzivnu zajedničku saradnju. To su: izgradnja novog svetskog ekonomskog poretka u kome bi jačalo partnerstvo između razvijenih i zemalja u razvoju, sređivanje međunarodnih finansija radi finansijske bezbednosti siromašnijih, jačanje svetskog trgovinskog sistema na osnovama ravnopravnosti, bez izraženijeg protekcionizma, i, najzad, poboljšanje globalne politike razvoja – da Jug bude otvoreniji za Zapad, a Sever velikodušniji u transferu tehnologije i otpisivanju dugova siromašnih.

Kineski ekonomski stručnjaci su u međuvremenu napravili „snimak” delatnosti G-8 i zaključili da je učešće te konstelacije u svetskom bruto produktu opalo sa 65 odsto (u 1997) na 58 odsto (u 2007). Ali, kako kaže profesor Đin Canžong sa Narodnog univerziteta u Pekingu, „iako je uticaj G-8 u opadanju, formacija zadržava nezamenljivu platformu za koordinisanje ekonomskih politika razvijenih zemalja”. Kina, uprkos svom velikom BNP-u i ekonomskom potencijalu, još nije razvijena zemlja i otuda „nije ni spremna za ulazak u klub bogatih”. Uz to, ne želi ni da se nepotrebno sučeljava sa onima koji je neće u svom društvu. Ali, ističe on, ona može veoma mnogo da uradi na jačanju dijaloga i saradnje između G-8 i G-5.

Da sudar moćnih, koji ne trpe prigovore, i nemoćnih može da upropasti i višegodišnji trud na poboljšanju saradnje između Severa i Juga pokazao je propali ministarski skup STO. Na skupu su SAD optužile Kinu i Indiju da svoja unutrašnja tržišta ne otvaraju dovoljno široko za konkurentne proizvode sa Zapada i da traže visoke zaštitne mere za svoju poljoprivredu, kao i za industriju zemalja u razvoju. Predstavnik Indije je ozlojeđeno izjavio da su „razvijene zemlje te koje se izoluju”, jer „radije traže povlastice da uvećaju svoje bogatstvo, nego što nude povlastice da ublaže siromaštvo zemalja u razvoju”.

Svesni da je ova retorika donekle bila uslovljena predizbornim kampanjama i u SAD i u Indiji, Kinezi su postupili manje gnevno, ali ne i manje odlučno. Objasnili su da nisu protiv liberalizacije svetske trgovine – jer, da jesu, zar bi preko 60 odsto prihoda ostvarivali na izvozu i uvozu? Podsetili su i da su upravo od STO dobili priznanja za liberalizaciju spoljne trgovine. Optužbe da svoje poljoprivredne proizvode, posebno pamuk, pirinač i šećer, na unutrašnjem tržištu štite visokim carinskim barijerama ocenili su kao „neosnovane”.

Ministar trgovine Čen Deming rekao je da ga je debata „razočarala i rastužila”, ali je odmah dodao: „Kina je i dalje spremna da na osnovama ravnopravnosti i reciprociteta ojača bilateralnu trgovinu i ekonomsku saradnju sa svim članicama STO.” Jedan kineski diplomata je, uzgred, šapnuo novinarima: „Naš navodni protekcionizam održava u životu nekoliko stotina miliona seljaka koji zarađuju po dva dolara dnevno.”

I ovde je Kina, kao na samitu G-8, pazila da se ne liši svog dragocenog oslonca u trećem svetu, nesumnjivo svesna da je put do visokog društva i dug i mukotrpan.