Улица 208 мученика

Недавно је извесни читалац ових новина предложио да се Задарска „покрсти” у Улицу Оље Ивањицки. Ако већ мора, одличан предлог, тим пре што у Задру деценијама нема Срба староседелаца, а атеље славне уметнице је ионако био ту, у близини, на Косанчићевом венцу. Мада, у Задру је столовала чувена Српска богословска школа од 1647. године, али то наша дојучерашња браћа не памте, већ гледају да избришу сваки траг о присуству дојучерашњих суседа! А, ево, као да ћемо и ми за њима?

Јавио се и Шпиро Соломон, некада важан члан градске Комисије за именовање улица и тргова и постављање споменика, с причом како је велики Његош освануо на малом тргу између Филозофског факултета и Ректората. У полемику око назива улице укључио се чак и председник државе – приватно додуше – с предлогом да се задарски сокак назове по нашем великом писцу, разочараном револуционару и академику Добрици Ћосићу.

Тако је поново начета она одавно позната прича да у престоници још има безимених улица, с „привременим” или нумеричким адресама, названим по некој суседној, али познатијој, или комбиновано – Београдска нова 7. део, на пример – и великана који су одавно заслужили не само „плаву таблу”, већ и да се сећање на њих излије у бронзи или исклеше у граниту.

Нема ни трун сумње да је градској комисији која се бави овом муком сваки предлог суграђана добродошао јер, осим што мора да вага заслуге свих кандидата, мора да поштује правило да плаву таблу уметник може да добије тек три, а политичар већ десет година након неумитног одласка. То правило се примењује одувек јер, као што се зна, време је најбољи судија.

Али, неки пут се отегне, па несуђени јунаци наших улица стигну и да отплове из колективног сећања. Та судбина задесила је и оних 208 војника и официра убијених у Мајском преврату пре више од 12 деценија, када је са историјске позорнице нестала династија Обреновић.

Чиме су злосрећни војници задужили отечество да би им се оно данас одуживало плавом таблом? Тиме што су били заклети обреновићевци? Неће бити. Нипошто! Реч је о једној такорећи заборављеној војничкој и људској врлини. Иако је, наиме, већина знала шта им се спрема, о чему је сведочио и ђенерал Димитрије Ђурић у својим историјским сећањима, нико од њих није хтео да погази војничку заклетву јер реч им је вредела више од живота!

Нисмо их се сетили ни девет деценија касније, када је истим стопама кренуо мајор Милан Тепић са четворицом својих храбрих сабораца. Па иако је био родом из околине Козарске Дубице, у данашњој Републици Српској, име му се скрасило на плавој табли коју је више него поштено заслужно у престоници Србије да слави част, подсећа заборавне и опомиње колебљиве. Зато је дуг према оних 208 мученика већи.

То има значити да улица посвећена њима не би славила тираноубице, већ животе који су положени на олтар части, и да бар она не би дала повода за наше епске поделе.

А, ако се запати, ако успемо да их спасемо заборава, наћи ће се још људских врлина и њихових чувара којима је место на плавим таблама – не само у Београду, већ било где у свету.

Кренуло је па су се, на пример, на плавим таблама нашли јунаци који су током болних једанаест недеља 1999. године положили животе на „Нежни наковањ” НАТО-а (званичан назив је „Noble Anvil”), који смо по старом обичају црнохуморно покрстили у „Милосрдног анђела”, па се запатило.