Луди реализам Ненада Жилића

Људско тело данас у уметности има улогу инсталираног преносника: преносника технологије и информација. Оно је постало глобални посредник, добивши улогу предмета. Та поствареност је највиши облик отуђености и злоупотребе. Дакле, људско тело у уметности више не представља смисао природе и стварања, није особеност, више није  карактер, а о лепоти и да не говоримо. Тело је растурено на просте чиниоце! Ако из ове опште представе о телу изузмемо тзв. телесну уметност, која има везе за ритуалима и магијским (Марина Абрамовић, на пример) или она „уметничка” самоуништења (Бечки акционисти и Херман Нич), као спровођење уметничког чина на лицу места, или Бејконово телесно-духовно распеће, онда је  још остало да људско тело, сва та митолошка и религиозна, интимно-телесна, будоарска, љубавничка приказанија, представимо просто као – месо. Можда је управо такав однос према телу, од времена човекове свести о уметности као таквој, у ствари – суштина природе.

У нашем савременом сликарству најчешће се говори о двојици сликара чија је тема људско тело – о Љуби Поповићу и Владимиру Величковићу. Први тело доживљава као ерос, а други као напон; први у еросу види танатос, а други у напону види суноврат.

Сликар Ненад Жилић има другачији однос према људском телу. Он тело схвата као – месо. Али у таквом његовом односу нема ничег мазохистичког и суровог. Он жели да нам каже да је свако тело месо, преко кога ми егзистирамо. Сви ти череци, утробе, кости, тетиве и крв на његовим сликама говоре да ми преко меса искључиво постојимо као бића у свету: месо смо, уносимо месо као храну, рађамо месо и нестајемо као месо. Код овог сликара постоји само један однос: месо-месо. Из његових слика ми не знамо ништа о томе да ли је месо лепо или ружно. Сликар о томе не размишља. Њега интересује живот, који је истовремено и леп и ружан. Он ту границу не прелази, јер верује да је и сама природа месо, да је човек месо, да је Христос месо. За њега је и простор месо, време је месо, свет је месо. Дакле, све је пука реалност: изаћи из меса, пропасти као месо, кружити као месо значи вечиту размену живота и смрти. И тачка.

Сликар не размишља ни о томе да ли је месо грех. Напротив, он нас упозорава да ми преко меса спознајемо страх и наду. Због тога је у Жилићевом сликарству људско тело поистовећено са жртвовањем, а не са пролазношћу. Зар то није најузвишенији положај јединке!? Месо је овде заједница света, кружење – прво и последње, и обратно.

Иако се у насловима Жилићевих слика помињу митолошке и хришћанске личности, ми не знамо да ли се овде тело претвара у дух, на овом или у неком другом простору. Ми само видимо узаврелост меса, његове метаморфозе, не знамо да ли месо има било какав смисао, ни узвишени ни нижи, ни метафизички ни пуки егзистенцијални, не видимо ни успон ни пад. Али знамо да је реч о постојању: о енергији, о силовитости, о напону, о нагону, о грчу и жељи. Свет је месо – луди реализам.

Реалност јер ће нестати, луди јер у том нестајању прелази из једног облика у  други. Због тога јер месо надилази  разум: постоји да не би постојало. Ово сазнање је идентично сазнању о Првом и Последњем. А између су само облици пролазности. Каква трагедија!