Ludi realizam Nenada Žilića

Ljudsko telo danas u umetnosti ima ulogu instaliranog prenosnika: prenosnika tehnologije i informacija. Ono je postalo globalni posrednik, dobivši ulogu predmeta. Ta postvarenost je najviši oblik otuđenosti i zloupotrebe. Dakle, ljudsko telo u umetnosti više ne predstavlja smisao prirode i stvaranja, nije osobenost, više nije  karakter, a o lepoti i da ne govorimo. Telo je rastureno na proste činioce! Ako iz ove opšte predstave o telu izuzmemo tzv. telesnu umetnost, koja ima veze za ritualima i magijskim (Marina Abramović, na primer) ili ona „umetnička” samouništenja (Bečki akcionisti i Herman Nič), kao sprovođenje umetničkog čina na licu mesta, ili Bejkonovo telesno-duhovno raspeće, onda je  još ostalo da ljudsko telo, sva ta mitološka i religiozna, intimno-telesna, budoarska, ljubavnička prikazanija, predstavimo prosto kao – meso. Možda je upravo takav odnos prema telu, od vremena čovekove svesti o umetnosti kao takvoj, u stvari – suština prirode.

U našem savremenom slikarstvu najčešće se govori o dvojici slikara čija je tema ljudsko telo – o Ljubi Popoviću i Vladimiru Veličkoviću. Prvi telo doživljava kao eros, a drugi kao napon; prvi u erosu vidi tanatos, a drugi u naponu vidi sunovrat.

Slikar Nenad Žilić ima drugačiji odnos prema ljudskom telu. On telo shvata kao – meso. Ali u takvom njegovom odnosu nema ničeg mazohističkog i surovog. On želi da nam kaže da je svako telo meso, preko koga mi egzistiramo. Svi ti čereci, utrobe, kosti, tetive i krv na njegovim slikama govore da mi preko mesa isključivo postojimo kao bića u svetu: meso smo, unosimo meso kao hranu, rađamo meso i nestajemo kao meso. Kod ovog slikara postoji samo jedan odnos: meso-meso. Iz njegovih slika mi ne znamo ništa o tome da li je meso lepo ili ružno. Slikar o tome ne razmišlja. Njega interesuje život, koji je istovremeno i lep i ružan. On tu granicu ne prelazi, jer veruje da je i sama priroda meso, da je čovek meso, da je Hristos meso. Za njega je i prostor meso, vreme je meso, svet je meso. Dakle, sve je puka realnost: izaći iz mesa, propasti kao meso, kružiti kao meso znači večitu razmenu života i smrti. I tačka.

Slikar ne razmišlja ni o tome da li je meso greh. Naprotiv, on nas upozorava da mi preko mesa spoznajemo strah i nadu. Zbog toga je u Žilićevom slikarstvu ljudsko telo poistovećeno sa žrtvovanjem, a ne sa prolaznošću. Zar to nije najuzvišeniji položaj jedinke!? Meso je ovde zajednica sveta, kruženje – prvo i poslednje, i obratno.

Iako se u naslovima Žilićevih slika pominju mitološke i hrišćanske ličnosti, mi ne znamo da li se ovde telo pretvara u duh, na ovom ili u nekom drugom prostoru. Mi samo vidimo uzavrelost mesa, njegove metamorfoze, ne znamo da li meso ima bilo kakav smisao, ni uzvišeni ni niži, ni metafizički ni puki egzistencijalni, ne vidimo ni uspon ni pad. Ali znamo da je reč o postojanju: o energiji, o silovitosti, o naponu, o nagonu, o grču i želji. Svet je meso – ludi realizam.

Realnost jer će nestati, ludi jer u tom nestajanju prelazi iz jednog oblika u  drugi. Zbog toga jer meso nadilazi  razum: postoji da ne bi postojalo. Ovo saznanje je identično saznanju o Prvom i Poslednjem. A između su samo oblici prolaznosti. Kakva tragedija!