Дело као планина

Лајковац – Радован је био висок, и Повлен је висок, а величина Радовановог дела захтева тако монументалну скулптуру. Урадио сам је по лику Радовановом, по ком га највише памтим, из периода нашег интензивног дружења и када ми је отварао изложбе.

Ово говори Милутин Ранковић, вајар лајковачки, аутор управо завршене скулптуре у дрвету Радована Белог Марковића, најпознатијег Лајковчанина, чувеног књижевника. Скулптура ће у недељу, 28. августа, на Велику Госпојину, бити свечано откривена на Кнежевом пољу на Повлену, омиљеној Радовановој планини, где ће новоосновано удружење „Бели Повлен” организовати велику свечаност и први пут доделити Награду „Бели” за новинарско дело у афирмацији књижевности и културе, у знак сећања на великог писца и новинара који је преминуо почетком ове године.

Ранковић је скулптуру високу три метра урадио од храстовине из колубарских шума, руководећи се, како каже, оним што му је Радован Бели Марковић својевремено рекао када је правио портрет једног писца – да не треба да га ради „као за личну карту”...

– Скулптуру сам радио месец дана, што је рекордно брзо. Било је врло тешко да ово дрво померам сам, а морао сам сваког дана да чекам исто доба дана и положај сунца, исту сенку, да бих добио прави израз књижевниковог лица – наводи Ранковић.

Подсећа да му је Радован био комшија, пријатељ, суграђанин са којим је заједно радио, сретао се сваког дана, небројено пута разговарао, попио пиће... Сећа се да је Радован Бели Марковић отворио његову прву изложбу, да је био први новинар који је о његовој првој изложби објавио текст, информацију у ваљевском недељнику „Напред”.

– Отварао ми је изложбе осамдесетих година прошлог века и једну изложбу 2000. године. Скулптура представља његов лик из тог периода, у руци држи књигу, подсетник, ту су његови дугачки прсти, шаке које сам запамтио. Акценат сам ставио на лик и шаке – каже Ранковић. И додаје да би скулптура, пошто ће бити изложена на отвореном, требало да чини „једно повленско стабло” на Повлену који је Радован највише волео. А скулптура и планина не дозвољавају реалистични израз – закључује Милутин Ранковић.

Радован Бели Марковић рођен је 1947. године у селу Ћелије код Лајковца. Радио је као новинар ваљевског листа „Напред” и управник Градске библиотеке у Лајковцу. Аутор је кратких прича, новела, приповетки и романа. Био је члан Удружења књижевника Србије, Српског књижевног друштва, Српског ПЕН центра и стални члан-сарадник Матице српске. Објавио је романе: „Паликућа и Тереза милости пуна”, „Лајковачка пруга”, „Лимунација у Ћелијама”, „Последња ружа Колубаре”, „Кнез Мишкин у Белом Ваљеву”, „Девет белих облака”, „Оркестар на педале”, „Кавалери Старог премера”, „Колубарска трилогија” (Лајковачка пруга/Лимунација у Ћелијама/Последња ружа Колубаре), „Госпођа Олга”, „Путникова циглана”, „Плава капија”, „Стојна ветрењача”. Бели Марковић је препознатљив и по збиркама приповедака: „Црни колач”, „Швапска коса”, „Године расплета”, „Живчана јапија”, „Старе приче”, „Сетембрини у Колубари”, „Мале приче”, „Аша”, „Ћорава страна” (изабране и нове приче), „Приче”, „О свему ће причати Гаврило”.

Његове приповетке сврстане су у антологије на српском, руском, немачком, француском, енглеском, бугарском, украјинском и македонском језику. Добитник је већине највреднијих књижевних награда у нашој земљи, неколико пута био је у ужем избору за Нинову награду. О његовом стваралаштву написани су бројни научни радови, међу којима су и докторске дисертације. Општина Лајковац и Градска библиотека у Лајковцу 2013. године објавиле су сабрана дела знаменитог суграђанина. Летошњом одлуком одборника локалног парламента, лајковачка библиотека добила је назив Народна библиотека „Радован Бели Марковић”.