Из дербија с надом или без ичега

У Хумској је вечерас (20 ч) „вечити дерби”. Из њега ће Партизан да изиђе с надом или без ичега. Наду му поклања само победа, јер би онда смањио заостатак за Црвеном звездом на четири бода и тиме се озбиљно укључио у борбу за првака, самим тим и за место у групи у Лиги шампиона у идућој сезони. Другачији исход, укључујући и реми, суштински значи да остаје без ичега, то јест да ће и шесту сезону узастопно да заврши без титуле, иза „вечитог ривала”, са свим искушењима, које то доноси. И тиха вода брег рони, а Партизан већ дуго запљускују узбуркани таласи.

Овај окршај је један од ретких  „вечитих дербија” у којима ће на обе стране да буду тренери први пут у тој улози. То би могла да буде и једна од ретких Партизанових предности, јер Гордан Петрић као играч зна како је уочи тог окршаја, како је на игралишту, како он утиче и на саиграче и на противнике. Разуме се, Звезда ни у томе не жели да препусти преимућство, па њен тренер Милош Милојевић тврди да зна како његов ривал размишља. Петрић то није желео ни да побија, ни да потврди. Јавно је само претпоставио да корени тога воде у доба када су њих двојица полагали тренерски занат.

„Црно-бели” би још могли да се уздају у – закон вероватноће. Све има свој крај, па и неуспеси, а они се на последњих седам утакмица, укључујући и куп, ниједном нису радовали против „црвено-белих”. Али и кад се тако гледа Црвена звезда може да се нада да ће вода на њену воденицу, јер на последњих шест утакмица није победила у Хумској.

Уместо призивања среће много више би требало да се извлаче поуке из онога што су играчи оба тима пружали досад на игралишту. Звезди је, ако не отежавајућа околност, оно, ипак, непредвиђена, неочекивана, промена тренера. Колико ће „црвено-бели” за мање од недељу дана да успоставе неопходан склад између новог стручњака и играча може само да се нагађа. Против Јавора су то била два тима – један у првом полувремену (1:1) и други, с изменама које обично не почињу, што се каже, утакмицу с клупе, у других 45 минута када су не само освојена три бода, него извојевана и убедљива победа (4:1).

У Звездиним кобним окршајима с Макабијем у Хаифи и Београду, у квалификацијама за Лигу шампиона, стекао се утисак да њени играчи немају снагу за 90 минута. То је, на неки начин, и разумљиво. У нашој лиги јој је довољно и пола сата да сломи не само отпор супарника, него да му избије из главе и саму помисао да може непријатно да је изненади.

Партизан то оружје не може да користи, јер ни његови играчи нису показали да могу кондицијом да сломе супарника. Они су, додуше, на неколико утакмица вадили кестење из ватре и извадили га (реми у Нишу, па победе у Новом Саду против Младости и, у недељу, у Крагујевцу), али то су више били искоришћени превиди, него неодбрањиви матни напади.

Необјашњиво је колико су Партизанови играчи, готово на свим деловима терена, а поготово на својој половини и то у оној најопаснијој зони, несигурни у себе, па долази до почетничких грешака. Ако би им Петрић, некада и сам део оног последњег бедема пред голом, некако вратио самопоуздање био би то крупан корак ка циљу.

Било би очекивано да, с обзиром на стање на табели, Партизан крене на све или ништа од самог почетка. Међутим, у таквим околностима је био већ неколико пута у последње време, али његови стручњаци, или сами играчи, нису имали одважности да крену у општи јуриш, него су се определили да чекају своју шансу. Нису је дочекали, чак и када су неколико пута већ имали улов у својим рукама.

Разуме се, тактика се одређује на основу процене својих могућности. Као подстицај више играчима из Хумске можда ће бити Петрићева изјава да би победу посветио Милутину Шошкићу, недавно преминулом асу Партизана и нашег фудбала.