Iz derbija s nadom ili bez ičega

U Humskoj je večeras (20 č) „večiti derbi”. Iz njega će Partizan da iziđe s nadom ili bez ičega. Nadu mu poklanja samo pobeda, jer bi onda smanjio zaostatak za Crvenom zvezdom na četiri boda i time se ozbiljno uključio u borbu za prvaka, samim tim i za mesto u grupi u Ligi šampiona u idućoj sezoni. Drugačiji ishod, uključujući i remi, suštinski znači da ostaje bez ičega, to jest da će i šestu sezonu uzastopno da završi bez titule, iza „večitog rivala”, sa svim iskušenjima, koje to donosi. I tiha voda breg roni, a Partizan već dugo zapljuskuju uzburkani talasi.

Ovaj okršaj je jedan od retkih  „večitih derbija” u kojima će na obe strane da budu treneri prvi put u toj ulozi. To bi mogla da bude i jedna od retkih Partizanovih prednosti, jer Gordan Petrić kao igrač zna kako je uoči tog okršaja, kako je na igralištu, kako on utiče i na saigrače i na protivnike. Razume se, Zvezda ni u tome ne želi da prepusti preimućstvo, pa njen trener Miloš Milojević tvrdi da zna kako njegov rival razmišlja. Petrić to nije želeo ni da pobija, ni da potvrdi. Javno je samo pretpostavio da koreni toga vode u doba kada su njih dvojica polagali trenerski zanat.

„Crno-beli” bi još mogli da se uzdaju u – zakon verovatnoće. Sve ima svoj kraj, pa i neuspesi, a oni se na poslednjih sedam utakmica, uključujući i kup, nijednom nisu radovali protiv „crveno-belih”. Ali i kad se tako gleda Crvena zvezda može da se nada da će voda na njenu vodenicu, jer na poslednjih šest utakmica nije pobedila u Humskoj.

Umesto prizivanja sreće mnogo više bi trebalo da se izvlače pouke iz onoga što su igrači oba tima pružali dosad na igralištu. Zvezdi je, ako ne otežavajuća okolnost, ono, ipak, nepredviđena, neočekivana, promena trenera. Koliko će „crveno-beli” za manje od nedelju dana da uspostave neophodan sklad između novog stručnjaka i igrača može samo da se nagađa. Protiv Javora su to bila dva tima – jedan u prvom poluvremenu (1:1) i drugi, s izmenama koje obično ne počinju, što se kaže, utakmicu s klupe, u drugih 45 minuta kada su ne samo osvojena tri boda, nego izvojevana i ubedljiva pobeda (4:1).

U Zvezdinim kobnim okršajima s Makabijem u Haifi i Beogradu, u kvalifikacijama za Ligu šampiona, stekao se utisak da njeni igrači nemaju snagu za 90 minuta. To je, na neki način, i razumljivo. U našoj ligi joj je dovoljno i pola sata da slomi ne samo otpor suparnika, nego da mu izbije iz glave i samu pomisao da može neprijatno da je iznenadi.

Partizan to oružje ne može da koristi, jer ni njegovi igrači nisu pokazali da mogu kondicijom da slome suparnika. Oni su, doduše, na nekoliko utakmica vadili kestenje iz vatre i izvadili ga (remi u Nišu, pa pobede u Novom Sadu protiv Mladosti i, u nedelju, u Kragujevcu), ali to su više bili iskorišćeni previdi, nego neodbranjivi matni napadi.

Neobjašnjivo je koliko su Partizanovi igrači, gotovo na svim delovima terena, a pogotovo na svojoj polovini i to u onoj najopasnijoj zoni, nesigurni u sebe, pa dolazi do početničkih grešaka. Ako bi im Petrić, nekada i sam deo onog poslednjeg bedema pred golom, nekako vratio samopouzdanje bio bi to krupan korak ka cilju.

Bilo bi očekivano da, s obzirom na stanje na tabeli, Partizan krene na sve ili ništa od samog početka. Međutim, u takvim okolnostima je bio već nekoliko puta u poslednje vreme, ali njegovi stručnjaci, ili sami igrači, nisu imali odvažnosti da krenu u opšti juriš, nego su se opredelili da čekaju svoju šansu. Nisu je dočekali, čak i kada su nekoliko puta već imali ulov u svojim rukama.

Razume se, taktika se određuje na osnovu procene svojih mogućnosti. Kao podsticaj više igračima iz Humske možda će biti Petrićeva izjava da bi pobedu posvetio Milutinu Šoškiću, nedavno preminulom asu Partizana i našeg fudbala.