Србија као Аустрија

Недавно сам се вратио с годишњег одмора из Грчке, где годинама летујем с породицом. Путовали смо аутомобилом и све је протекло у најбољем реду. Летовали смо на Крфу, где смо били већ неколико пута. Лепота овог острва је изузетна, као и гостопримство Крфљана. Сви се обрадују и подаре велики осмех кад чују да смо из Србије. Наравно, искористили смо и прилику да мој најмлађи син обиђе острво Видо, као и Српску кућу у граду Крфу, где нас је љубазно дочекао кустос Љубомир Сарамандић и поклонио нам две књиге. Памтим кад смо били први пут, пре више од десет година. Кад смо туристичким бродићем прилазили острву Видо настао је тајац, а све жене и девојке на броду спонтано су почеле да плачу. И сада, кад пишем ово, осећам и тугу и понос помишљајући на то шта су све проживели српски јунаци на путу преко Албаније до Крфа.

Ауто-пут којим се иде од Солуна према Крфу Грци сматрају својим најбољим ауто-путем. Може се рећи да је квалитетан и да су тунели урађени сасвим солидно. Међутим, део пута од границе према Солуну је баш пропао. Честе су велике неравнине и мора се пажљиво возити. Ауто-пут кроз Македонију такође је на више места доста оронуо и има пуно неравнина, па се и ту мора припазити приликом вожње.

Морам истаћи да су и цариници и полицајци на свим границама били љубазни и да није било непотребних задржавања.

С Крфа смо кренули ујутру и лагано прешли део од Игуменице до Солуна. Приметио сам да се већ годинама у Грчкој види да појас уз сам пут између Солуна (поготово периферни део овог града) и граничног прелаза Евзони није уређен онако како би требало и како би могло. Поготово имајући у виду да је Грчка чланица ЕУ.

Поново идемо кроз Македонију, овог пута према нашој драгој Србији. Стајемо на две бензинске станице и прилично разочарани стањем на њима настављамо пут према Београду, возећи опет по прилично лошем ауто-путу, с изузетком појединих деоница и дела новог ауто-пута. Коначно стижемо на границу између Македоније и Србије коју прелазимо релативно брзо и улазимо у Србију.

Колико год нам било лепо у Грчкој, увек се радујемо повратку у домовину. Поред тог усхићења јавља ми се још једно. Возимо се нашим новим ауто-путем, с којег пуца поглед на бујну вегетацију и прелепу природу на околним брдима. Ауто-пут као писта, појас уз њега сређен, све чисто и уредно. Пролазимо кроз Грделицу и тунеле који изгледају исто као они у Аустрији и Швајцарској. Сигнализација беспрекорна, звучне баријере свуда где је потребно, чисте и сјајне. Потпорни зидови изгледају фантастично, уметнички урађени. Пуно је возила и с нашим и са страним таблицама и сви поштују прописана ограничења брзине. Као да смо ушли у Аустрију, нема разлике. То је сјајан осећај који ме још држи и чини поносним. Не делу пута између Ниша и Београда има застоја због реконструкције, али сам без икакве нервозе „милео” у колони јер видим да се ради и гради.

Некад смо се радовали кад смо се возили ауто-путевима кроз западну Европу, а кад смо деведесетих година прошлог и прве деценије 21. века ишли кроз Македонију, сви смо се питали кад ћемо и ми имати ауто-пут кроз целу земљу. Хвала богу, имамо га и то не само један, већ више њих, веома квалитетних. И према Македонији и према Бугарској, а гради се и према Црној Гори. Гради се и Моравски коридор, па ћу са породицом знатно брже и безбедније путовати и до мог села Почековине, одакле су ми преци.

Све у свему, напредак је видљив и очигледан.

Игор Смиљковић,
Београд