Троцкистичке бригаде

Признао је Косово, грме српске професионалне патриоте, самозвани бранитељи националних интереса, уз подршку оног дела јавности коjем је процес размишљања окован пропагандом каква траје дуже од две деценије.

Продао је Косово! Још један пораз Србије! Тријумф Албина Куртија!

Није Александар Вучић признао ни продао Косово, како буче политичке аналфабете које, играјући на клеронационализму и историји, не препознају, или то не желе, дугорочни интерес своје земље – просперитетан живот у миру. Увек ће бити оних који сваки компромис тумаче као капитулацију, набеђених троцкиста који прижељкују перманентни рат за Свету земљу.

Ако је Београд прихватио реципроцитет, а то је могло и раније, зар од тога немају користи обични људи, Срби и Албанци? То што око 130.000 косовских Срба (а већина има документа издата у Приштини) могу као и сви остали грађани слободно да путују између Косова и Србије користећи своје личне карте несумњиво им олакшава живот. Никакав визни режим у трајању од 90 дана. Пронађен је начин да се Србима на КиМ не промени свакодневни живот и да не буду оптерећени додатним процедурама.

Скидање једног по једног проблема са листе укинуло би (зло)употребу Косова која траје деценијама: зашто сада о паду стандарда када спремају удар на Србе са севера? Зашто сада о Прајду када Росу прете? Желим нове договоре јер сам сит оваквих манипулација.

Решење око докумената је изгледа резултат одлучнијег ангажовања Вашингтона како би се снизила тензија, што је и био кључни циљ америчког и европског посредника. Вучић је добио чврста уверавања да ће питање Заједнице српских општина бити укључено у агенду будућих контаката. Курти је обезбедио примену принципа реципроцитета пошто Србија престаје са издавањем улазно-излазног документа за грађане са косовским личним картама.

Лидери Срба са Косова, који су претили изласком из приштинских институција, одмах су променили плочу да би се ускладили са тоновима из Београда. Српска листа поздравила је договор „од непроцењивог значаја”. Уз обавезне панагирике председнику коме је препуштено да зна шта је за Србе са севера боље од њих самих. Ако је од „непроцењивог значаја”, зашто онда Срби раније нису прихватили овакво решење?

Главни циљ био је спречавање да тензија прерасте у конфликт када 1. септембра Косово почне да примењује мере око регистарских таблица, око чега и даље нема договора, иако је крајњи рок 31. октобар.

Курти каже да КС таблице нису потребне, да не могу да се врате у оптицај и да ће важити само регистрације РКС – Република Косово. Београд најављује да се „борба наставља” и да неће дозволити укидање регистарских таблица државе Србије. Вучић је на ту тему песимиста, али такав је био и око личних докумената.

Сачекајмо. Обрти у међународној режији увек су могући. Не знам како је све прошло јуче, могуће уз неки мањи инцидент, али ништа од јуриша Росу и српских барикада.

Чињеница је да су Београд и Приштина и даље јако удаљени од коначног споразума, али сваки проблем мање је корак ближе решењу. Много је боље да Вучић и Курти, који су недавно у Бриселу били упозорени да избегавају запаљиву реторику и да ће се сматрати лично одговорним за сваку ескалацију, један другоме осигурају фотеље договорима него тензијама.

Нека две стране наставе да тумаче договор како хоће, али сваки споразум је победа за обе стране и нема простора за лажни тријумфализам. Зажарени Петар Петковић мало да спусти дурбин да се у неком тренутку не би изненадио да га је „време прегазило”. Ово је само једна етапа у преговорима а две стране чекају много озбиљнија питања од таблица и докумената.

Ако нема места еуфорији, како рече један од лидера Српске листе, онда ваљда више нема места ни за застрашивање Срба од претње војном агресијом са југа или „циљним ликвидацијама” Срба које припрема албанска страна. Ни за формирање „Северне бригаде” састављене од младих којима је, како рече председник, доста „албанског терора”.

Кфор, и његових 3.700 војника под водством НАТО-а, пажљиво прати ситуацију и спреман је да – у складу са мандатом који произилази из Резолуције 1244 Савета безбедности УН из 1999 – интервенише ако стабилност на Косову буде угрожена.

Премијер Курти тражи значајно повећање војника НАТО-а упозоравајући на опасност од Србије и Русије које су прошле године одржале 104 заједничке војне вежбе на територији Србије.

Рат у Украјини подиже температуру и на Косову, па албанска страна сталним оптужбама да је Србија „мала Русија” настоји да тај конфликт употреби како би добила бољу преговарачку позицију у Бриселу. Шеф руске дипломатије Сергеј Лавров такође не би да пропусти прилику па српске „чуваре косовског завета” охрабрује поруком да је Запад незаконито признао независност Косова.

Време је да проблеми почну да се решавају један по један. Непрестана тензије на Косову је у великој мери истрошила енергију обичних грађана. Вучић и Курти, протагонисти затезања, одступили су у последњи час и изашли из ровова у које су укопани. Међународним посредницима обећали су да неће бити ескалације.

Савладана је тек једна етапа дугог пута, а лидери две стране прихватили су обавезу да се срећу једном месечно. Западу се жури. Државни секретар Ентони Блинкен спреман је да се директно ангажује, а канцелар Олаф Шолц је за јесен најавио сусрет са Вучићем и Куртијем. Оружаног сукоба неће бити. Не само због појачаног присуства Кфора, већ и зато што српски председник и косовски премијер добро знају докле могу да иду.

Реално је учинити све да би се ситуација нормализовала, а формално признање и не мора. Нека Косово уђе у УН, а Србија да се понаша по упутствима Немачке док је била подељена. Што рече амерички изасланик Габријел Ескобар у поруци Београду: Заборавити „Косово је Србија”, ићи на „Косово и Србија су Европа”.

Сматраћу да су се ствари довољно нормализовале када неки Србин заигра за фудбалску репрезентацију Косова, које је члан Фифе и Уефе. Не тзв. Србин и не тзв. Косово.