Долази зима, дуга и хладна

Оне генерације које памте хит „Сунцокрета” „Долази зима” или „Први снег” од пре скоро пола века памте и стихове: „Долази зима, дуга и хладна/ затвори врата, упали ватру/ пада први снег.” Да песник није мислио само на физичку зиму, сведочи стих пре овог: „Долазе тешка, тешка времена/ Ти знаш.” Они млађи памте ону крилатицу из „Игре престола” која гласи „Стиже зима”, а које означава долазак катастрофе и има апокалиптични призвук. Тако отприлике данас звуче и европски политичари када говоре о предстојећој зими „долази зима” и о готово паничној борби за енергенте (гас, нафта, струја, угаљ...). Тако звучи и Александар Вучић кад говори о зими и енергентима. Многи су овде склони да мисле да је то Вучићева политичка хипербола, али ако погледате ван нашег атара, видите да је враг заиста однео шалу.

На ту причу о кјеркегоровском „страху и дрхтању” око тога како ће Европа преживети зиму без руских енергената или са смањеним дотоком се надовезала и катастрофална суша која најављену „гладну зиму” чини готово извесном. Изморена кризама попут оне везане за „кугу 21. века” ковид пандемију европска привреда је таман долазила к себи кад ето новог јахача апокалипсе – рат на истоку континента. Санкције према Русији на које су биле натеране од стране „великог брата”, као и контрасанкције Русије према ЕУ довеле су до тога да се европска привреда предвођена немачком опасно љуља. Русија је била један од стубова европске конкурентности и просперитета. Извор јефтиних сировина и податно руско тржиште (и украјинско и белоруско...) којим су Европљани доминирали су подсећали на неоколонијални однос. Сада то више не постоји и европска привреда и благостање у ЕУ доведено је у питање. Да не кажемо нешто горе попут „стиже зима” с призвуком какав има у „Игри престола”.

Показало се да је зелена агенда била једна шарена лажа која је служила одређеним индустријама и финансијским центрима да елиминишу конкуренцију. Сада је немачка влада у којој важну улогу имају зелени постали највећи заговорници повратка нуклеарне енергије („нуклеарно је поново зелено”), али и легализације угља као извора јефтине струје. Зелена струја је увек била вишеструко скупља од оне која се добија од угља или нуклеарном технологијом. Чак и са великим субвенцијама је немогуће имати јефтину и зелену енергију. Тако смо се и ми следећи европске трендове запоставили улагање у руднике угља, термоелектране, али и у хидроелектране. Било је ту наравно балканског немара, јавашлука и корупције, али и наметања европске зелене агенде који је одговарао и увозничком лобију. Да ли смо успели да интегришемо регионално енергетске потенцијале тако да свима буде добро? Нисмо. Тако смо пропустили и да вежемо за себе електропривреду Републике Српске која извози струју (то нужно не значи куповину њихових капацитета) или пак да „паркирамо” код себе неке енергетске погоне у комшилуку (Македонија, Црна Гора). Наравно, није ни само до нас јер су се политичко Сарајево и Подгорица надметали ко ће пре блокирати неки споразум у овој области који би био свима користан.

Како је тема скупоће и несташице енергената постало питање опстанка за европске економије, али и друштва оно захтева озбиљан одговор. Сада се овим баве оперативно појединци из врха власти и ЕПС-а у смислу да набавимо довољно гаса, нафте, угља и струје. Но и у смислу „гашења пожара” неопходно је да у овај посао буду укључени сви они који могу да помогну. Формирање оперативног тела који би се бавио овом темом води ка формирању агенције или институције који би имали задатак решавања питање енергетске безбедности. Ова гасна криза ће проћи за годину или две (пре ово друго), али остаје дугорочно решавање проблематике недостатка енергената и ублажавања шокова тржишних осцилација цена. Ово је тешко постићи у земљи у којој су странци покренули еколошку кампању против експлоатације литијума јер је постојао страх да ће он завршити код Кинеза. Еколошки покрети ће доћи главе европској економији пре него руски тенкови, а богами и код нас праве значајан хаос.

Политички аналитичар