Много буке ни око чега

Венеција, Лидо – Први такмичарски дани 79. Венецијанског фестивала довели су на Лидо много звучних ауторских имена и глумачких звезда, али, нажалост, тако мало усхићујућих филмова. Тренутно је на Лиду много разочарања у главном такмичарском програму. И још једном се показало да програмска и најављујуће оскаровска звучност, не значи и програмски квалитет. Кан и даље лукаво држи предност над Венецијом. А и некако је сада занимљивије међу филмовима у независном програму „Дани аутора”...

О сасвим солидном (али не више од тога) филму отварања „Белом шуму” Ное Баумбаха већ је било речи на страницама „Политике”. Реч-две више заслужује и тада тек најављени „Бардо” мексичког мага Алехандра Гонзалеса Ињаритуа. Уз фасцинантно режиране и до савршенства контролисане масовне сцене, каквих је много у овом филму, Ињариту је показао моћ и епског и лирског садржаја приче у којој урања и у историјско и лично. И у политичко, јер с великом тачношћу па и храброшћу проговара о историјски сложеним мексичко-америчким односима, у контексту чега ваља читати и оно лично, готово па аутобиографско, о главном јунаку (врсном документаристи, новинару и филмском ствараоцу) што се из Америке враћа у Мексико како би с лакоћом доказао исправност оне чувене сентенце да је најтеже бити пророк у свом селу. Толико тога је Ињариту важног рекао у овом и хуморном и носталгичном и драмском филму да је његов „Бардо” за добар део гледалаца постао презахтеван. Захтевно је и само трајање филма – 174 минута. Оне који га буду гледали преко „Нетфликсове” стриминг-платформе то неће бити немогућа мисија. Притиснеш паузу, одеш до тоалета или до кухиње, па наставиш да гледаш тамо где си стао. Али, авај, шта ће да ради биоскопски гледалац („Бардо” ће бити приказиван и у биоскопима). Неће му остати друго до да ћути и трпи до краја филма. Да диже цео ред и ремети пројекцију, нити је пристојно, нити је пожељно...

Од превелике дужине трајања (158 минута) пати и „Тар” Тода Филда, у којем у насловној улози бриљира Кејт Бланчет. Међутим, како је толико мало филмова с тако великим, главним женским улогама у њима, Филдов „Тар” може да се слави као ретки и драгоцени празник. Главна јунакиња ове филмске приче Лидија Тар – највећи живи диригент и композитор и прва жена икада на челу берлинског оркестра – измишљен је лик, али јој је Бланчетова дала толико крви и меса, снаге, суза и зноја да гледалац почиње да верује да Лидија заиста постоји. У зачараном свету исфорсиране и често неадекватне „политичке коректности” лик Лидије Тар носи са собом додатне терете. Она је припадница ЛГБТ-а, око ње се плету мреже разноразних спекулација и напада преко друштвених мрежа, њен приватни живот такође има тежину, њен пословни успех и неспорни таленат сметња су многима, а нарочито онима којима је чињеница да је она жена, и то жена на врху, тешка за „гутање”. Да, Лидија је жена са м....а и ставом, а такви људи удружују своје непријатеље. Она је снажна, самоуверена, изузетно високог интелектуалног потенцијала и знања, помало игнорантна, помало захтевнија него што треба, али је и жена с великом одговорношћу, са унутрашњим слабостима и емотивним трептајима, са излетима у емпатију коју на својој позицији тешко да себи може често да приушти. Укратко, Лидија је особа пуна врлина и мана, пуна грешака баш као и све друге особе на свету без обзира на то ког су рода или етничке припадности. Таквом ју је на папиру створио Тод Филд, а Кејт Бланчет до филигранских детаља остварила на филмском платну. Уколико би Бланчетова за ову улогу освојила Оскар, не бих се изненадила. Заслужује га.

На списак недовољно усхићујућих филмова америчке (и „Нетфликсове”) продукције додала бих и „И кости и све”, канибалски филм с потписом италијанског редитеља Луке Гвадањинија (130 минута!), који је тешко претурити и преко леђа и преко стомака. Кидање и жвакање људског меса и није неки призор за гледање на великом платну, чак ни када се у позадини назире љубавна прича између двоје младих у тумачењу великих младих звезда попут Тејлор Расел и Тимотија Шаламеа.

Уз све поштовање према легендарном документаристи Фредерику Вајзману његов играни првенац „Пар” боље би „легао” у програму ван конкуренције. Вајзман је заправо на платно донео једночасовну монодраму, у његовом стилу дивно снимљену, али неадекватно глумљену и крајње једноличну. Реч је о костимираној монодрами, о причи која у виду монолога Софије у тумачењу Натали Бутфу (косценариста је филма), казује о комплексној и дуготрајној вези између мушкарца и жене. Између Лава Толстоја и његове супруге Софије, с којом је имао 13 деце, чврсту повезаност и заједнички обичај да једно другом читају своје дневнике. Вајзманов филм и јесте нека врста реинтерпретације тих дневничких записа, који сведоче и о дисфункционалном браку, али филм брзо тоне у монотонију...

И америчком филму „Сва лепота и крвопролиће” Лауре Појтрас логичније место било би у главном програму ван конкуренције, а не у трци за „Златног лава”. Реч је о епском документарно-играном филму о међународно познатој уметничкој фотографкињи и активисткињи Нан Голдин и њеном истраживању ЛГБТ субкултуре, крајњих интимности, ХИВ кризе и епидемије зависности од дрога... Ни „Атина” Ромена Гавраса није од такмичарских филмова који ће се дуже памтити.

Уз Ињаритуа, за сада се добро држи још једино Аргентинац Сантијаго Митре с филмом „Аргентина, 1985”, рађеним према истинитој причи о јавним тужиоцима Хулију Страсери и Луису Морену Кампу, који су једини имали храбрости да истражују и процесуирају припаднике најкрвавије аргентинске војне хунте. Снажан филм, с Рикардом Дарином у главној улози...