Mnogo buke ni oko čega

Venecija, Lido – Prvi takmičarski dani 79. Venecijanskog festivala doveli su na Lido mnogo zvučnih autorskih imena i glumačkih zvezda, ali, nažalost, tako malo ushićujućih filmova. Trenutno je na Lidu mnogo razočaranja u glavnom takmičarskom programu. I još jednom se pokazalo da programska i najavljujuće oskarovska zvučnost, ne znači i programski kvalitet. Kan i dalje lukavo drži prednost nad Venecijom. A i nekako je sada zanimljivije među filmovima u nezavisnom programu „Dani autora”...

O sasvim solidnom (ali ne više od toga) filmu otvaranja „Belom šumu” Noe Baumbaha već je bilo reči na stranicama „Politike”. Reč-dve više zaslužuje i tada tek najavljeni „Bardo” meksičkog maga Alehandra Gonzalesa Injaritua. Uz fascinantno režirane i do savršenstva kontrolisane masovne scene, kakvih je mnogo u ovom filmu, Injaritu je pokazao moć i epskog i lirskog sadržaja priče u kojoj uranja i u istorijsko i lično. I u političko, jer s velikom tačnošću pa i hrabrošću progovara o istorijski složenim meksičko-američkim odnosima, u kontekstu čega valja čitati i ono lično, gotovo pa autobiografsko, o glavnom junaku (vrsnom dokumentaristi, novinaru i filmskom stvaraocu) što se iz Amerike vraća u Meksiko kako bi s lakoćom dokazao ispravnost one čuvene sentence da je najteže biti prorok u svom selu. Toliko toga je Injaritu važnog rekao u ovom i humornom i nostalgičnom i dramskom filmu da je njegov „Bardo” za dobar deo gledalaca postao prezahtevan. Zahtevno je i samo trajanje filma – 174 minuta. One koji ga budu gledali preko „Netfliksove” striming-platforme to neće biti nemoguća misija. Pritisneš pauzu, odeš do toaleta ili do kuhinje, pa nastaviš da gledaš tamo gde si stao. Ali, avaj, šta će da radi bioskopski gledalac („Bardo” će biti prikazivan i u bioskopima). Neće mu ostati drugo do da ćuti i trpi do kraja filma. Da diže ceo red i remeti projekciju, niti je pristojno, niti je poželjno...

Od prevelike dužine trajanja (158 minuta) pati i „Tar” Toda Filda, u kojem u naslovnoj ulozi briljira Kejt Blančet. Međutim, kako je toliko malo filmova s tako velikim, glavnim ženskim ulogama u njima, Fildov „Tar” može da se slavi kao retki i dragoceni praznik. Glavna junakinja ove filmske priče Lidija Tar – najveći živi dirigent i kompozitor i prva žena ikada na čelu berlinskog orkestra – izmišljen je lik, ali joj je Blančetova dala toliko krvi i mesa, snage, suza i znoja da gledalac počinje da veruje da Lidija zaista postoji. U začaranom svetu isforsirane i često neadekvatne „političke korektnosti” lik Lidije Tar nosi sa sobom dodatne terete. Ona je pripadnica LGBT-a, oko nje se pletu mreže raznoraznih spekulacija i napada preko društvenih mreža, njen privatni život takođe ima težinu, njen poslovni uspeh i nesporni talenat smetnja su mnogima, a naročito onima kojima je činjenica da je ona žena, i to žena na vrhu, teška za „gutanje”. Da, Lidija je žena sa m....a i stavom, a takvi ljudi udružuju svoje neprijatelje. Ona je snažna, samouverena, izuzetno visokog intelektualnog potencijala i znanja, pomalo ignorantna, pomalo zahtevnija nego što treba, ali je i žena s velikom odgovornošću, sa unutrašnjim slabostima i emotivnim treptajima, sa izletima u empatiju koju na svojoj poziciji teško da sebi može često da priušti. Ukratko, Lidija je osoba puna vrlina i mana, puna grešaka baš kao i sve druge osobe na svetu bez obzira na to kog su roda ili etničke pripadnosti. Takvom ju je na papiru stvorio Tod Fild, a Kejt Blančet do filigranskih detalja ostvarila na filmskom platnu. Ukoliko bi Blančetova za ovu ulogu osvojila Oskar, ne bih se iznenadila. Zaslužuje ga.

Na spisak nedovoljno ushićujućih filmova američke (i „Netfliksove”) produkcije dodala bih i „I kosti i sve”, kanibalski film s potpisom italijanskog reditelja Luke Gvadanjinija (130 minuta!), koji je teško preturiti i preko leđa i preko stomaka. Kidanje i žvakanje ljudskog mesa i nije neki prizor za gledanje na velikom platnu, čak ni kada se u pozadini nazire ljubavna priča između dvoje mladih u tumačenju velikih mladih zvezda poput Tejlor Rasel i Timotija Šalamea.

Uz sve poštovanje prema legendarnom dokumentaristi Frederiku Vajzmanu njegov igrani prvenac „Par” bolje bi „legao” u programu van konkurencije. Vajzman je zapravo na platno doneo jednočasovnu monodramu, u njegovom stilu divno snimljenu, ali neadekvatno glumljenu i krajnje jednoličnu. Reč je o kostimiranoj monodrami, o priči koja u vidu monologa Sofije u tumačenju Natali Butfu (koscenarista je filma), kazuje o kompleksnoj i dugotrajnoj vezi između muškarca i žene. Između Lava Tolstoja i njegove supruge Sofije, s kojom je imao 13 dece, čvrstu povezanost i zajednički običaj da jedno drugom čitaju svoje dnevnike. Vajzmanov film i jeste neka vrsta reinterpretacije tih dnevničkih zapisa, koji svedoče i o disfunkcionalnom braku, ali film brzo tone u monotoniju...

I američkom filmu „Sva lepota i krvoproliće” Laure Pojtras logičnije mesto bilo bi u glavnom programu van konkurencije, a ne u trci za „Zlatnog lava”. Reč je o epskom dokumentarno-igranom filmu o međunarodno poznatoj umetničkoj fotografkinji i aktivistkinji Nan Goldin i njenom istraživanju LGBT subkulture, krajnjih intimnosti, HIV krize i epidemije zavisnosti od droga... Ni „Atina” Romena Gavrasa nije od takmičarskih filmova koji će se duže pamtiti.

Uz Injaritua, za sada se dobro drži još jedino Argentinac Santijago Mitre s filmom „Argentina, 1985”, rađenim prema istinitoj priči o javnim tužiocima Huliju Straseri i Luisu Morenu Kampu, koji su jedini imali hrabrosti da istražuju i procesuiraju pripadnike najkrvavije argentinske vojne hunte. Snažan film, s Rikardom Darinom u glavnoj ulozi...