Понедељак, 26.09.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа
АКТУЕЛНО: УЗГАЈАЊЕ ЛЕКОВИТОГ БИЉА

Зарада у недрима планине

Само на Старој планини расте више од 1.740 различитих биљних врста, али за њихову плантажну производњу, како овде, тако и у другим деловима Србије, нема великог интересовања
(Pixabay)

Чим се помене Стара планина одмах су на уму нетакнута природа, непрегледна шумска пространства, ливаде на којима пасу овце или јуре коњи, реке и потоци, мир као мелем за уморну душу. Зими је, пак, погодна за снежне чаролије, а у неким деловима и за скијање. Без обзира на то што посетилац све то лепо упакује у своја размишљања, често заборави оно најважније – овде расте многобројно лековито и ароматично биље. Толико га има, посебно на пиротској страни, да се планина слободно може надметати са чувеним Кавказом. Тек кад се то спозна, јасно је с каквим благом се дичи ово подручје. Наравно, не само оно, јер и остале планине и национални паркови имају разноврсне лековите траве. Међу њима и Мироч, у Националном парку „Ђердап” на којем су биље брали Краљевић Марко и његова посестрима вила Равијојла.

Бајке су бајке, предање је само по себи занимљиво, али је Стара планина у овој области богати сиромах. Елем, према истраживањима стручњака Института за шумарство у Београду, на планини расте више од 1.740 различитих биљних врста, од којих су неке и законом заштићене.

Др Марија Марковић (Фото лична архива)

– Пиротски крај је богомдан за узгајање лековитог биља, али за онај плански, плантажни. На основу досадашњих сазнања, у њему је близу 350 врста лековитог, самониклог и ароматичног биља – открива за „Магазин” др Марија Марковић с Департмана за биологију и екологију Природно-математичког факултета у Нишу. – Ако нам је циљ да лековито биље не само беремо, већ и да га заштитимо, онда нема бољег решења него да напоре усмеримо ка плантажној производњи. Корист је двострука: планина чува своју околину, истовремено нудећи добру зараду.

Да остане и за поколења

Све до седамдесетих година прошлог века у Србији се лековито биље сакупљало из природе, из самоникле флоре. Узимано је оно што је та иста природа углавном издашно давала, тако да су берачи без проблема посезали за кантарионом, ртањским чајем и другим лековитим травкама. Кад су се, опет седамдесетих, околности промениле, почело је интензивније гајење нане, матичњака, камилице, кима, морача. Произвођачима ово није тешко падало, јер наша земља и данас, а камоли тада, има све предуслове да на еколошки очуваним брдско-планинским подручјима, према стандардима органске производње, гаји и прерађује лековито биље.

– Пространства Старе планине и даље, срећом, нису нарушена, биља има довољно, али треба водити рачуна да се оно не уништи, већ да остане и нашим поколењима. Такве напоре свакодневно чини и Истраживачко друштво „Бабин нос” из села Темске, код Пирота – наводи наша саговорница. – Кад боље сагледате, све је важно: избор, брање и прерада како би се добила све траженија етарска уља.

Пиротски крај има повољне климатско-еколошке услове за узгајање лековитог биља. Додамо ли томе и регион југоисточне Србије, као водећег произвођача, слика је комплетна. У њему се сада узгаја жалфија, лаванда, матичњак, мирођија, нана, невен, смиље. Регион је уједно стекао и лидерство у производњи лаванде, матичњака и смиља. Иако је плантажна производња најисплативија, а свакако би се тако и највише зарадило, многи становници и даље беру оно што је самоникло. Очигледно да сем што потроше време за брање, других трошкова немају.

Биолози, истраживачи и други стручњаци сачинили су пројекат за очување овог природног блага. Опсежна студија, после „Првог саветовања о лековитим и самониклом јестивом биљу” (скуп здушно помогао град Пирот), усмерава заинтересоване како да се биље узгаја плантажно, колико то кошта, а колико се исплати, које земљиште и ђубриво треба искористити, како и од чега засејано ваља заштитити.

– За предлог плантажног гајења изабрали смо десетак ароматичних врста биљака које могу да се искористе за добијање етарских уља. Циљ пројекта био је и да се испита како компоненте могу да утичу на здравље људи – преноси др Марковић утиске с научног скупа.

(Pixabay)

Пожељно удруживање

Као и у другим областима, наука је узнапредовала и у узгајању и преради лековитог биља. Зато је штета што се мештани многих села и даље ослањају на мајку природу, уместо да примењују нове технологије и знања, јер ова производња изискује мала улагања, а добру зараду. Нажалост, оранице у пиротском округу и даље се највише користе за жита и сточно крмно биље, а најмање за плантажну производњу лековитог биља. Циљ научника, а посебно оних који откупљују лековито биље, јесте да се пољопривредници мотивишу не би ли се масовније бавили овим уносним послом.

– Неке биљке и даље нису довољно истражене, а неке су, попут беле хајдучке траве, заштићене – указује овај стручњак. – Наши људи греше што се не баве овом производњом, јер такав начин обезбеђује стабилан квалитет, планирано и сигурно снабдевање сировинама, а посебно очување ретких ендемичних, угрожених врста, оних чије је сакупљање забрањено или строго ограничено. Брање директно из природе има прегршт недостатака, а кад се пољопривредници определе за плантаже, онда важе строга правила: парцеле морају да буду удаљене од саобраћајница, жање се по сувом времену, није дозвољено коришћење ГМО, а тешки метали у земљишту морају да буду у границама дозвољених.

За брање веће количине биљака могу се користити специјализоване косилице, мада то зависи и од терена. У брдско-планинским пределима се, због специфичних орографских услова, берба обавља ручно, срповима или специјализованим чешљевима за брање цвета. Етарско уље се највише производи из двадесетак гајених ароматичних биљака: камилица, лаванда, нана, мајчина душица, валеријана, жалфија, ангелика, неки зачини, или из спонтане флоре: хајдучка трава, ловор, клека, рузмарин, гранчице бора, јеле и смрче и њихове шишарке.

Они који су се опробали у производњи лековитог, зачинског и ароматичног биља и који имају замашна искуства тврде да улагања нису велика, а зарада може да буде сасвим пристојна. Све то доноси лакши, бржи и сигурнији профит од других сегмената у пољопривреди. Оно што сигурно пуни џепове су мирођија, першун, бели слез, жалфија, валеријана, камилица, нана, тимијан, босиљак, оригано... Готово нико од таквих произвођача не брине за пласман робе, јер сталне купце имају не само у нашој земљи, већ и у Чешкој, Русији, Немачкој.

(Pixabay)

Свима који одлуче да се баве овим послом стручњаци саветују да стекну и одређена предзнања, јер није довољно само нешто засадити или засејати, заливати и чекати да никне. Свака биљка има своје карактеристике и захтеве. Иначе, у Србији се најмање 5.000 људи бави производњом и сакупљањем лековитог биља, а откупом 30–40 предузећа. Откупљује се готово све, а најчешће зова, клека, липа, кантарион, хајдучка трава, мајчина душица, бели слез. Какве су рачунице за неке од ових травки? Процене су, на пример, за бели слез, да је по једном хектару неопходно уложити око 1.200 евра, а зарада може да достигне и до 9.000 евра. Уз својски рад, наравно.

Ако се, пак, неко определи за производњу невена, као једногодишње биљке, улагања по хектару су око 800 евра, а приход достиже и 5.000 евра. Добре су зараде и код осталих лековитих ароматичних биљака. Стручњаци зато саветују да се произвођачи удруже како би лакше купили машине за сушење, а треба размишљати и о производњи етарских уља. За овако уносан посао није погодан само пиротски крај, иако има најповољније услове, већ и многи делови Мачве, западне Србије, Шумадије, источне Србије и Војводине, долина Пека.

ИЗВОЗИМО, АЛИ И УВОЗИМО

Да лековитог биља има довољно за домаће потребе, али и за извоз потврђују и подаци Републичког завода за статистику из 2020. године. Тада је вредност спољнотрговинске размене ове врсте биља, на нивоу земље, износила 19,4 милиона евра (4.954 тоне). Од тога је извоз био 11,5 милиона евра (2.597 тона), а увоз 7,9 милиона евра (2.357 тона). Највећи део размене је са земљама Европске уније.

БАВАНИШТЕ ЗА ПРИМЕР

Место с највећим бројем узгајивача лековитог биља је Баваниште код Ковина у коме се скоро свако домаћинство бави овим послом. На имању Зорана Томића биље се, плантажно, узгаја деценијама, још од кад је његов ујак Стеван Брдарски први пут донео и посадио нану и камилицу. Зоран је данас један од највећих произвођача белог слеза. У свету нагло расте интересовање за лековитим биљем и етарским уљима, тако да лагано расте и број узгајивача.

Коментари0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.