Како нова влада да влада

Задатак сваке владе у економији је да, поред прилагођавања регулаторног оквира трендовима развоја, управља макроекономским агрегатима као што су производња, потрошња и инвестиције на начин да се остварује одржив развој и динамична равнотежа макроекономских биланса (текућих плаћања, фискалног и капиталног). Све наведено важи уз поштовање „чврстог буџетског ограничења”, у смислу да је минимални захтев да су трошкови покривени приходима, на макронивоу (држава) и микронивоу (привредни субјекти). Нажалост, претходно важи само у теорији. Држава толерише дефиците на микронивоу и ствара дефиците на макронивоу.

Од када је (гео)политика постала економска варијабла, економија је у регресији. Због неадекватног макро и микроменаџмента, ситуација је крајње амбивалентна. Прогрес у науци је експоненцијалан, док је економски контекст, као последица његовог испољавања, такав као да политичари и економисти припремају еутаназију система. Антропоцен као последња фаза у еволуцији људског друштва у којој људи битно утичу на све процесе сложеног система у покрету који, иначе, зовемо планета Земља, по много чему је најсветлије доба досадашње историје, али истовремено и доба у којем људско друштво хода по ивици амбиса самоуништења. Штавише, концепцијска платформа друштвено-економског система судара се са ограничењима природе. Уколико би линеарни модел раста и тржишни фундаментализам наставили да функционишу до 2050. године, глобалној економији би било потребно више ресурса него што би их било на двоструко већој планети. Ако томе додамо и проблеме осиромашења природног богатства, смањења биодиверзитета, загађења и загревања, биће јасно да су се човечанство и планета нашли у ступици.

Kако архитекте економског контекста могу да одговоре на претходне контрадикције, решавајући тренутне проблеме и остварујући дугорочну визију одрживог развоја?

Прво, влада треба да дефинише концепцијски оквир свог деловања. Прошло је време неолибералне мантре (дерегулација, либерализација, приватизација и глобализација), као и опседнутости инфлацијом (ниском и стабилном) у вођењу економских политика као готово ексклузивне претпоставке одрживог развоја. „Невидљива рука” тржишта није решење, већ узрок структурне кризе и инфлације која је, упркос инфлаторном таргетирању, перманентна и у порасту. За излазак из кризе и успостављање одрживог раста који је инклузиван према људима и природи неопходне су структурне политике које се спроводе кроз регулаторни оквир и државне инвестиције усмерене на решавање стратешких проблема развоја. То значи да су, поред инфлације (ниске и стабилне), главни циљеви економске политике аутпут геп (низак и стабилан) и структура аутпута. Претходно добија на значају у временима интензивирања екстерних асиметричних шокова као што су климатске промене, пандемије микроба и суперинфекције, као и геополитичке несугласице. Они имају нелинеарно дејство на економије које обично и нису утицале на њихову појаву, утичући на деглобализацију, тренд који је посебно неповољан за мале, неразвијене и економије без излаза на море. Увезена инфлација је добар пример.

Друго, за излазак из структурне кризе или „кризе у систему криза” однос владе и председника је битан пошто само држава може бити катализатор радикалне и корисне промене. Председник треба да настави да прави стратегијске продоре, када су у питању позиционирање државе према суседима и стратешким партнерима, стандард становништва и друга стратешка питања, пре свега популациона политика и здравље нације. Прагматизам са визијом је већ афирмисан у претходном периоду и треба да се  настави. Последњи пример је геополитичка иницијатива „Отворени Балкан” која треба да прошири тржиште и смањи несавршености локалног тржишта у условима деглобализације. Влада треба да примени поменуте иницијативе и ради на унапређењу система кризног менаџмента који сигнализира председнику на подручја деловања. Решења морају поштовати трендове развоја. Према одлукама УН, дестинација за Србију, као и за сваку другу економију, до 2030. године је минимални карбонски отисак. Према одлукама ЕУ, нова дестинација је нулти карбонски отисак у 2050. години.

За владу је битна и путања кретања према дестинацији. То је свакако нова индустријализација која се базира на решењима „Индустрије 4.0”, концентрисана на секторе разменљивих производа/услуга као што су информационе и комуникационе технологије, одржива енергетика, здрава храна и биотехнологије. Разменљиви сектори који повећавају извоз и/или супституишу увоз не могу функционисати без инфраструктуре (физичка и дигитална), науке, истраживања и образовања. Оно што је урадила претходна влада добра је основа да у наредном периоду ове активности добију снагу ударног таласа.

Треће, координација са Народном банком Србије треба да се заснива на начелу: монетарна рестрикција – фискална релаксација. Да би избегла девалвацију која би била погубна за раст инфлаторног притиска, Србија мора да прати тренд раста каматних стопа у свету (са изузетком Кине). Међутим, о кључним макроекономским политикама (монетарној, фискалној, конкурентској и запошљавања) треба размишљати кроз призму структурних политика, односно на начин да се веза успоставља преко аутоматских стабилизатори (неутрална каматна стопа, укупна пореска стопа итд.).

Четврто, трансформација јавног сектора. У питању су мрежне технологије и природни монополи. У питању је ентропичан сектор који „производећи губитке” врши притисак на буџет, а производећи негативне екстерне ефекте утиче да цела привреда седи на карбонском балону. Решење је „зелена транзиција”. Према консултантској фирми „Макинси”, за финансирање зелене транзиције глобалној економији ће до 2050. године бити потребно око 275.000 милијарди америчких долара. У тим процесима ЕУ је највише одмакла. За те сврхе користе се нови канали монетарне трансмисије и одговарајући финансијски инструменти („зелене обвезнице”, „зелени кредити”, „зелена квантитативна олакшања” итд.). Пошто се ради о глобалном феномену, средства су доступна и Србији после акредитације  програма. Средства лако могу да премаше досадашње износе страних директних улагања. Треба бити потпуно јасан, не ради се о „шок терапији”, односно тренутном одустајању од фосилних горива и гашењу високих индустријских емитера, већ о фином калибрирању мера економских и структурних политика које ће на крају довести до решавања једначине зелене транзиције.

Пето, систем мерења успеха треба брзо прилагодити светским трендовима. Економска теорија до скоро није постављала питање логичности неограниченог економског раста у условима ограничених природних ресурса, игноришући у финансијским извештајима негативне екстерне ефекте и цене јавних добара. Коначно је прихваћен реалности прилагођен циркуларни модел раста, повезани регулаторни оквир и интегрални извештајни систем. У веома кратком периоду, привредни субјекти ће поред финансијских извештаја, морати да обелодањују и извештај о одрживости, као и извештај о награђивању органа корпоративног управљања. Проширење пакета извештаја је јасан сигнал да регулатор жели да стави под контролу кључне проблеме.

На крају, влада има обавезу да слуша Народну скупштину, без обзира на то да ли се ради о контрапредлозима или о предлозима који су били испод радара владе. Људска ингениозност може да реши и најтеже проблеме, уколико постоји поверење и контекст за усаглашавање.

Светска академија уметности и науке, редовни члан