Иако смо далеко, можемо да се волимо

79. ВЕНЕЦИЈА

Венеција, Лидо – Јапански сценариста и редитељ Кођи Фукада (1980), некадашњи студент историје и књижевности и филмске школе глуме и аутор филмова „Столица”, „Гостопримство”, „Збогом лето”, „Хармонијум” (награда у Кану 2016), „Човек с мора”, „Нестала девојка” и носилац француског ордена Витеза уметности и књижевности, у главни такмичарски програм овогодишње венецијанске Мостре стигао је са дирљивим реалистичким филмом „Љубавни живот”.

Прича о брачном пару у часу кад изненада „ускаче” бивши супруг жене могла је да се претвори у мелодраму о љубавном троуглу, да у Фукадиним рукама ствари нису и хладније и болније. Придошлица је глув и бескућник и велики терет. Његов долазак покреће индивидуализам и сву тежину усамљености која је и централна тема Фукадиног „Љубавног живота”, филма који је дистрибутерска кућа „Five Stars Film” (Рајко Петровић) откупила за биоскопско и фестивалско приказивање у Србији, пред публиком која добро познаје Фукадино стваралаштво...

У почетку се чини да је реч о јапанској породици, о функционалном браку, а онда на површину испливава усамљеност као тема. Зашто?

Рађамо се сами и умиремо сами. Успут покушавамо да заборавимо на ову усамљеност тако што имамо породице, љубавнике, брак или везе, а понекад чак и религију. Међутим, усамљеност је срж човечанства, а ми само користимо разне процесе да нам помогну да на то заборавимо. Ипак, понекад се дешавају догађаји који нас подсећају на нашу усамљеност.

Када се родила идеја о оваквој филмској причи и има ли у њој и ваших личних искустава?

Нема мојих личних искустава. Идеја за филм потекла је од једне популарне песме џез музичара Јано Акико, коју сам толико много пута слушао пре неких двадесетак година да сам још тада написао кратки синопсис. Тек сам пре две-три године написао и сценарио за филм „Љубавни живот”, а та песма у њему има посебно значење. У песми постоји веома важна фраза која гласи: „Иако смо далеко, можемо да се волимо”, а за мој филм је дистанца од велике важности. Веома је тешко изразити дистанцу у филму. Зато сам изабрао два стана који су у близини и јунаци се крећу од тачке „а” до тачке „б”, иду напред-назад и онда одједном морају да оду у Кореју. Покушао сам да изразим дистанцу и на овај начин.

Дистанца није увек физичка, већ је тежа она која постоји међу блиским људима?

Да, зато сам и желео да постигнем да раздаљина између ликова у филму и удаљеност између публике и ликова буду исте и да се тако све дубље осети.

Главни лик у вашем филму је жена, она је центар и све се врти око ње и ми тако много сазнајемо о положају жена у модерном Јапану?

У поређењу са западним земљама, у јапанском друштву жена још није на истом нивоу са мушкарцима. Веома је тешко наћи жену на високом менаџерском положају или међу гувернерима и политичарима. Жена у мом филму има централно место јер је сама створила ту позицију. Прво као мајка и супруга, као жена коју је први супруг оставио саму и као социјална радница која је својим радом заузела позицију „мајке” сиромашних. Она је створила и остварила своју позицију у свим областима.

Таеко помаже другима и штити их, а није могла да заштити свог маленог сина од кобне несреће. Постоји ли ту и идеја о казни?

Не, то није казна, то је само несрећан случај. Чак ни сада у нашем животу, никада не можете да предвидите шта ће вам се десити. Можда ја изађем одавде и аутомобил налети на мене. Такве ствари не могу се предвидети.

Давно нестали отац преминулог дечака је глувонеми бескућник Парк. Зашто је овај лик Корејац?

Зашто Кореја? Како сама песма каже где год да сте, можете да се волите. То је прилично другачија удаљеност, а да би је показао морао сам да одем у другу културу, у другу земљу. Која је најближа земља Јапану? Кореја. Зашто је Парк глувонем? Увек имам тај дух интересовања у самом срцу и дуго сам желео да укључим глувонеме људе у свој филм и покажем значај њиховог експресивног знаковног језика који их међусобно спаја без обзира на то да ли су из Јапана или Кореје. Још 2018. године био сам један од предавача на филмском фестивалу глувих, упознао сам те људе и њихов језик и сада ми се пружила прилика да их укључим у филм.

У оваквој конкуренцији 79. Венеције, преплављене продукцијама „Нетфликса”, „Амазона”, „Универзала”, Би-Би-Сија, ваш филм као да је дошао са друге планете?

Можда то кажете зато што је мој филм тесно повезан са стварношћу. Увек сам желео да моји филмови изражавају праву стварност и стварно постојање. Можда је тако због утицаја француског редитеља Ерика Ромера на моје стваралаштво. И ја волим да подстичем натуралистичке перформансе, наративну двосмисленост и налет патње и идеју о томе да се срећа мора заслужити.

Важите за активног борца за економску и социјалну правду у јапанској филмској индустрији?

Људи са Запада не схватају колико је архаична ситуација јапанских жена у индустрији забаве. У поређењу са Француском или Корејом, мислим да Јапан касни можда двадесет или тридесет година. У Јапану имамо и веома низак буџет за културу, а уз то немамо ни јасан систем његове расподеле. Сматрам да тај новац уопште не кружи добро.