Великани Србије

Дејан Медаковић (Загреб, 7. јул 1922 – Београд, 1. јул 2008), академик и председник САНУ, историчар уметности, песник и књижевник, рођен је 7. јула 1922. године у Загребу. Гимназију је завршио у Сремским Карловцима 1941. године. Током Другог светског рата живео је у Београду, где је као асистент-волонтер радио у Музеју кнеза Павла.

Дипломирао је на Филозофском факултету Универзитета у Београду на групи за историју уметности 1949. године. Докторат наука стекао је у Српској академији наука 1954. године дисертацијом „Графика српских штампаних књига 15–18. века”. Одмах након тога изабран је за асистента на Филозофском факултету у Београду, на ком је стекао сва наста-вничка звања, а декан овог факултета био је од 1971. до 1973. године. За дописног члана САНУ изабран је 1972. године, а 1981. за редовног члана. Као један од најостваренијих српских интелектуалаца свога времена, ерудита који је стасао у Академији обављајући бројне функције, врхунац животне и научне каријере дочекао је избором за председника Српске академије наука и уметности 1999. године.

Бројне награде и признања, заједно са његовим епохалним делима, најбоље осликавају богато стваралаштво академика Дејана Медаковића које је оставило дубок траг у српској науци и култури. Преминуо је 1. јула 2008. године у Београду.

Васко Попа (Гребенац, 29. јун 1922 – Београд, 5. јануар 1991), српски песник и академик, један је најпревођенијих наших песника, зачетник послератне модерне поезије, који је и сам преводио са француског језика. По етничком пореклу Румун, основну школу и гимназију завршио је у Вршцу и уписао Филозофски факултет у Београду. Студије наставља у Букурешту и Бечу, а за време Другог светског рата био је затворен у немачком концентрационом логору у Зрењанину. Након завршетка рата дипломирао је на романској групи Филозофског факултета у Београду, 1949. године.

Прве песме објављује у листовима „Књижевне новине” и „Борба”. Његова прва збирка песама „Кора” (1953), уз „87 песама” Миодрага Павловића, сматра се почетком српске послератне модерне поезије. Та књига је покренула расправе књижевне јавности и остварила значајан утицај на потоње нараштаје песника. После Коре, Попа је објавио збирке песама: „Непочин-поље” (1956), „Споредно небо” (1968), „Усправна земља” (1972), „Вучја со” (1975), „Кућа насред друма” (1975), „Живо месо” (1975), „Рез” (1981) као и циклус песама „Мала кутија” (1984), део будуће збирке „Гвоздени сад”, коју никад није довршио.

Од 1954. до 1979. године радио је као уредник у издавачкој кући Нолит у Београду. Приредио је зборнике: „Од злата јабука” (Београд, 1958), „Урнебесник” (Београд, 1960), „Поноћно сунце” (Београд, 1962). У Вршцу је, 29. маја 1972. године, основао Књижевну општину Вршац (КОВ) и покренуо необичну библиотеку на дописницама, названу „Слободно лишће”. Исте године изабран је за дописног члана Српске академије наука и уметности. Један је од оснивача Војвођанске академије наука и уметности (14. 12. 1979) у Новом Саду. Умро је у Београду 5. јануара 1991. године.

(наставак 19. септембра)