Морају се створити механизми за наплату ратне штете

У свом прилогу овој рубрици под насловом „Ратне жртве у бесцење” публициста Мр Милан Димитријевић заложио се да се изврши попис свих жртава ратова и то као нематеријална и културна ризница, предлажући чак и институције које треба да учествују у том попису. Овде желим да га обавестим да је законом основан Музеј жртава геноцида који је на свом сајту навео да спроводи интензивне активности на идентификацији жртава Другог светског рата и на ревизији Пописа жртава Другог светског рата који је спроведен 1964. и 1965. године. На њиховом сајту налази се позив за одазивање апелу за учествовање у том попису и формулар за попуну података чиме се доприноси идентификацији жртава и очувању достојанственог и трајног сећања на жртве.

Међутим господин Димитријевић сматра да је срамотно да одрицање од наплате ратне штете буде једини разлог за необјављивање имена жртава. На наставку Пописа ради Музеј и то је од великог значаја за нас – потомке жртава и све остале грађане ратних победника.

Међутим, међународне силеџије не хају за наше Пописе. Ратове 1914, 1941. и 1999. водили су да би нас пљачкали и заузимали територију. Они својој деци не дају џепарац него њихова деца морају да раде и да га зараде. Они једино разумеју језик новца. Зато је наплата ратне штете, не само за људске жртве већ и бомбардоване фабрике, градове, зграде, путеве и друго једини начин да их одврати од ратних циљева. Колико је то важно питање за њих говори и податак да је СРЈ 1999. бомбардована у време када се све више говорило о наплати ратне штете од Немачке и то не само у Србији већ и у Грчкој и Русији, како би се скренула пажња са теме наплате ратне штете. А нас није бомбардовала само Немачка (1941) већ и Америка и Велика Британија (1944). Моја снаја и сада памти тепих бомбе којима су Енглези бомбардовали Суботицу а познајем и човека који је рођен 1944. године на Ускрс у тадашњем породилишту (сада се у тој обновљеној згради налази Студентска поликлиника у Крунској улици у Београду) када је пола породилишта срушено – нестало од америчких бомби.

Човечанство мора да створи механизме за наплату свих ратних штета како би се међународне силеџије одвратиле од таквих убилачких и штеточинских акција ради сопствених циљева јер разумеју само језик новца. Околност што је тај новац крвав њих не занима јер су те „акције” и вођене ради стицања профита.

Снежана Јанић Лукиновић
Београд