ЗА КИМ ЗВОНО ЗВОНИ

Светска финансијска криза „слави” своју прву годишњицу. У последњих годину дана се доста тога променило, углавном нагоре. Из дана у дан, буквално, пристижу лоше вести и сигнали да криза не само да није превладана, већ да најгоре тек предстоји. Неизвесност и страх поново су опсесивна економска свакодневица.

Губици генерисани на тржишту америчких хипотекарних кредита системом економских спојених судова пренети суна остатак света. Финансијска криза, готово без преседана, појачана је великим растом цена хране, сировина и енергије. Комбиновани негативни ефекти разливени кроз светски економски системдовели су до великог раста инфлације, наравно, мерено стандардима развијених земаља.

Свет улази у период који економисти називају „стагфлација”. Ако се ратна економија остави по страни, реч је о најгорем од свих економских светова. То је амбијент у коме цене бујају док привредни раст и запосленост стагнирају или опадају. Ова негативна комбинација веома је ретка у развијеним привредама и за њу економскаполитика нема прави одговор.

У борби против инфлације, подизање каматних стопа најбржи је и најефикаснији инструмент. Расткаматних стопа поскупљује кредите, дестимулише задуживање, смањује тражњу и стабилизује цене. С друге стране, за привреду у рецесији потребно је сасвим супротно – снижавање каматних стопа. У овој каматној шизофренији лежи један од основних узрока немоћи централних банака да кризу стабилизују и уведу је у мирније воде.

Ни на страни фискалне политике ситуација није битно боља. Обуздавање инфлације захтева смањивање буџетског трошења, док је за привреду у рецесији боље да се порези снижавају, а буџетска потрошња повећава. И није реч само о потрошњи којом би се повећала тражња и дао импулс привреди, већ и о нужном расту социјалних давања за незапослене којих је све више.

Државе су принуђене да жртвују или ценовну стабилност, или привредни раст – вероватније ово друго. Како домаћа тржишта апсорбују све мање робе, излаз се тражи у порасту извоза. Сви ће покушати да увећају своје извозне шансе слабљењем сопствене валуте и конкурентским обарањем цена како би се одржала производња и задржала освојена тржишта. По истој логици, домаћа тржишта ће бити брањена порастом прикривеног протекционизма и субвенционисањем домаће привреде. На светској економској сцени ће се водити, у најбољем случају гладијаторска борба, у најгорем, економски рат. Предност ће имати земље које су у стању да без већих политичких потреса поднесу знатно смањење личне и јавне потрошње. Шанса да се овај лош сценарио избегне веома је мала и више је у домену среће него економске памети.

Српски трубадури оптимизма готово аутистично игноришу ове опасне трендове. По њима, пред Србијом је сјајна будућност у којој ће новац у виду кредита, донација и инвестиција несметано пристизати. Ни чињенице да је концесија за изградњу аутопута пропала, да Бор никако да буде продат, не помажу отрежњењу. У Србији су ови неуспеси олако приписани домаћој политичкој нестабилности која постаје помодно објашњење за све економске недаће. Стварни узрок неуспеха је пре свега у вези са међународном економском кризом и са драстичним резањем готово свих облика инвестирања, поготово на економски ризичном тржишту какво је Србија данас.

И у делу међународне економске јавности постоји оптимистична хипотеза о тзв. декупловању светске економије. По њој, упркос глобалној економској кризи, неке државе или чак блокови држава, могу измаћи општој рецесији. Из чињенице да се криза не шири истом брзином и интензитетом кроз светску економију, преурањено се извлаче погрешни закључци. Илустрације ради, до јуче су балтичке државе узимане као пример привредног раста који је имун на светске економске поремећаје. Испоставило се да је реч о тешкој заблуди и да су ове земље данас најрањивији део Европске уније.

Слично балтичким држава, економија Србије се базира на кредитима, прекомерној домаћој потрошњи, огромном платнобилансном дефициту и задужености, великом расту цена некретнина и бесмислено прецењеној валути. Ово је рецепт за економску катастрофу и у бољим временима. Одрживост овако крхког модела почива на вољи странаца да финансирају домаћу распојасану потрошњу, када и ако висок ризик могу компензирати огромним зарадама на камати. У тешким кризама, пре или касније, долази тренутак када ни енормне камате више не могу покрити увећани ризик, нити обезбедити довољан прилив девиза за нормално функционисање финансијског система.

И поред своје привредне безначајности, Србија је део глобализованог света и светска криза је не може мимоићи. Грађани Србије су у овом тренутку недовољно информисани и потпуно неприпремљени за шокове који могу уследити. Своје финансијске одлуке они доносе охрабрени оптимизмом без покрића и тако настављају да троше и да се задужују. У глобализованом свету, у економским кризама, „не питај за ким звоно звони, оно звони за тобом”.

финансијски консултант