Комбиновао је рок, класику, џез, етно музику

Желео сам да покажем да, ако је права, музика заправо нема граница; да је игра. И да је као таква – најбоља… Ако бих на крају морао да сумирам, рећи ћу: нисам ни задовољан, а ни незадовољан оним што сам урадио. Имао сам срећу да живим у сјајним временима!

Овако је у једном од бројних интервјуа говорио Корнелије Бата Ковач (Ниш, 1. јануар 1942 – Београд 13. септембар 2022), композитор, који је јуче преминуо у 81. години. У његовој породици деда и отац, Мађари из Суботице, били су музичари, а Корнелијев брат Михајло се такође бавио музиком, али се касније определио за новинарство.

– Мој деда Корнел, био је музичар у суботичком Симфонијском оркестру, свирао је виолину и контрабас. Али није компоновао. И отац је био музичар… Дете сам из мешовитог брака: отац Мађар из Суботице, мајка Српкиња из Ниша. Отац је 1937, 1938. и 1939. са својим оркестром свирао по целој Краљевини Југославији, нарочито по бањама. Нишлија, музичар из очевог састава, непрестано је причао о рату који се спремао и мог оца некако наговорио да с њим оде у Ниш, где су се  и упознали моји родитељи. После смо се поново вратили у Суботицу – присећао се Корнелије Ковач.

Прву композицију „Пусти тротоари” написао је као четрнаестогодишњак. Први бенд БКБ, који је свирао џез музику, основао је 1961. године. Од 1966. до 1968. био је члан сарајевске групе „Индекси”. Пријемни испит на београдској Музичкој академији није положио, али на сарајевској јесте и то му је донело бројне прилике, које су утицале на његов музички развој. Постао је композитор, пијаниста, продуцент и аранжер.

– У Београду нисам прошао на пријемном испиту. И нисам се покајао што сам дошао у Сарајево на Академију. Имао сам дивне професоре. Дане Скерл ми је, рецимо, предавао Музичке облике; Хармонију  Божидар Трудић… Хармонија је на свим академијама веома важан предмет.

Када се преселио у Београд, септембра 1968. године, Корнелије је основао „Корни групу”, чији су чланови били, између осталих: Здравко Чолић, Дадо Топић, Златко Пејаковић, Душан Прелевић, Јосип Бочек, Далибор Брун, Владимир Фурдуј Фурда, Сека Којадиновић… Учествујући на „Опатијском фестивалу” са песмом „Моја генерација” 1974. године, однели су победу која им је омогућила представљање земље на „Песми Евровизије”. Међутим, група се убрзо распала, а Бата Ковач је наставио самостално свој композиторски рад.

Не постоји значајнији музичар некадашње Југославије који није прошао кроз бенд Корнелија Бате Ковача или који није сарађивао с њим. Најпознатији је свакако Здравко Чолић, за чију је соло каријеру Ковач касније написао већину песама („Април у Београду”, „Звао сам је Емили”, „Једина”, „Мађарица”, „Она спава” итд).

Током каријере компоновао је и за: Оливеру Катарину („Љубав”, „Сањам”), Бисеру Велетанлић („Златни дан”, „Мило моје”, „Ти си човек мој”), Драгана Стојнића („Маестро и виолина”), Неду Украден („Још те волим”), Мишу Марковића („Сунца ће и даље бити”),  „Генерацију 5” („Ти само буди довољно далеко”), Златка Пејаковића („Ове ноћи једна жена мирно спава”)…

Корнелије Ковач је писао примењену музику за позориште, филм и телевизију, и потписао више од педесетак остварења. Његове песме су биле на многим албумима који су били издавани у Југославији, Шпанији, Француској, Америци, Шведској, Холандији, Финској... Многе од њих су достигле платинасти или златни тираж. Од 1979. године Корнелије Ковач је учествовао у многим пројектима у Шпанији као продуцент, композитор и аранжер и тада је говорио да велику утеху због животних тешкоћа налази у својим кћеркама Александри, Кристини и Ањи. Александра и Кристина се успешно баве музиком. Његова супруга Споменка Ковач била је текстописац и сценариста. Почетком осамдесетих година прошлог века живео је у Енглеској, где је сарађивао са највећим музичким именима, од Бернија Мардсена (гитаристе групе „Вајт снејк”) до Пола Џонса (певача „Манфред Мена”).

– Шта сам дао музици… Можда то што сам био први југословенски композитор који се није бавио само уско оријентисаном и одређеном врстом музике. Уместо тога, комбиновао сам рок, класику, џез, етно, филмску и позоришну музику.  Увек сам уживао када направим добру музику, ма ком жанру она припадала. И, када већ нешто напишем, онда то касније много пута преслушавам, размишљам о томе. Ретко када дотерујем јер мислим да је набоље оно што прво изађе…

Истицао је како никада није престао да компонује и говорио је о томе у интервјуима последњих година:

– Стваралачки чин је, иначе, веома нејасан: никада не знам од чега крећем. Тим пре што, за разлику од приче или од текста, мелодију не можете да замислите; можете да је свирате, да је певушите, звиждите. И да онда гледате докле сте дошли. Поред тога, када сам писао мелодију, у већини случајева нисам имао текст; касније бих га углазбио. А углазбио сам толико песама наших великих песника: „Очајну песму” Милана Ракића, „Песмо моја” Јове Јовановића Змаја, „Певам дању, певам ноћу” Бранка Радичевића, па Јована Дучића, Љубивоја Ршумовића, Бранка Ћопића… Срећом, у овим годинама не морам да се такмичим са младим композиторима и по сваку цену пишем песме које би се свиделе публици. Додуше, ни данашњи певачи ме баш нешто и не јуре; тим пре што знају да публика тражи једноставне ствари, мелодије које је лако запамтити. Уместо тога, радим онако како сам увек радио.

Корнелије Ковач није био само југословенски композитор, аутор и данас омиљених поп и рок мелодија, филмске и позоришне музике, него и писац. Аутор је аутобиографских књиге „Тамне дирке” (Прометеј, 2003), збирке кратких прича „Фалко и друге приче” (К. К. Мјузик продакшн, 2007) и „Фуснота: приче о песмама које су обележиле ЈУ-рок сцену” (Лагуна, 2010).