Kombinovao je rok, klasiku, džez, etno muziku

Želeo sam da pokažem da, ako je prava, muzika zapravo nema granica; da je igra. I da je kao takva – najbolja… Ako bih na kraju morao da sumiram, reći ću: nisam ni zadovoljan, a ni nezadovoljan onim što sam uradio. Imao sam sreću da živim u sjajnim vremenima!

Ovako je u jednom od brojnih intervjua govorio Kornelije Bata Kovač (Niš, 1. januar 1942 – Beograd 13. septembar 2022), kompozitor, koji je juče preminuo u 81. godini. U njegovoj porodici deda i otac, Mađari iz Subotice, bili su muzičari, a Kornelijev brat Mihajlo se takođe bavio muzikom, ali se kasnije opredelio za novinarstvo.

– Moj deda Kornel, bio je muzičar u subotičkom Simfonijskom orkestru, svirao je violinu i kontrabas. Ali nije komponovao. I otac je bio muzičar… Dete sam iz mešovitog braka: otac Mađar iz Subotice, majka Srpkinja iz Niša. Otac je 1937, 1938. i 1939. sa svojim orkestrom svirao po celoj Kraljevini Jugoslaviji, naročito po banjama. Nišlija, muzičar iz očevog sastava, neprestano je pričao o ratu koji se spremao i mog oca nekako nagovorio da s njim ode u Niš, gde su se  i upoznali moji roditelji. Posle smo se ponovo vratili u Suboticu – prisećao se Kornelije Kovač.

Prvu kompoziciju „Pusti trotoari” napisao je kao četrnaestogodišnjak. Prvi bend BKB, koji je svirao džez muziku, osnovao je 1961. godine. Od 1966. do 1968. bio je član sarajevske grupe „Indeksi”. Prijemni ispit na beogradskoj Muzičkoj akademiji nije položio, ali na sarajevskoj jeste i to mu je donelo brojne prilike, koje su uticale na njegov muzički razvoj. Postao je kompozitor, pijanista, producent i aranžer.

– U Beogradu nisam prošao na prijemnom ispitu. I nisam se pokajao što sam došao u Sarajevo na Akademiju. Imao sam divne profesore. Dane Skerl mi je, recimo, predavao Muzičke oblike; Harmoniju  Božidar Trudić… Harmonija je na svim akademijama veoma važan predmet.

Kada se preselio u Beograd, septembra 1968. godine, Kornelije je osnovao „Korni grupu”, čiji su članovi bili, između ostalih: Zdravko Čolić, Dado Topić, Zlatko Pejaković, Dušan Prelević, Josip Boček, Dalibor Brun, Vladimir Furduj Furda, Seka Kojadinović… Učestvujući na „Opatijskom festivalu” sa pesmom „Moja generacija” 1974. godine, odneli su pobedu koja im je omogućila predstavljanje zemlje na „Pesmi Evrovizije”. Međutim, grupa se ubrzo raspala, a Bata Kovač je nastavio samostalno svoj kompozitorski rad.

Ne postoji značajniji muzičar nekadašnje Jugoslavije koji nije prošao kroz bend Kornelija Bate Kovača ili koji nije sarađivao s njim. Najpoznatiji je svakako Zdravko Čolić, za čiju je solo karijeru Kovač kasnije napisao većinu pesama („April u Beogradu”, „Zvao sam je Emili”, „Jedina”, „Mađarica”, „Ona spava” itd).

Tokom karijere komponovao je i za: Oliveru Katarinu („Ljubav”, „Sanjam”), Biseru Veletanlić („Zlatni dan”, „Milo moje”, „Ti si čovek moj”), Dragana Stojnića („Maestro i violina”), Nedu Ukraden („Još te volim”), Mišu Markovića („Sunca će i dalje biti”),  „Generaciju 5” („Ti samo budi dovoljno daleko”), Zlatka Pejakovića („Ove noći jedna žena mirno spava”)…

Kornelije Kovač je pisao primenjenu muziku za pozorište, film i televiziju, i potpisao više od pedesetak ostvarenja. Njegove pesme su bile na mnogim albumima koji su bili izdavani u Jugoslaviji, Španiji, Francuskoj, Americi, Švedskoj, Holandiji, Finskoj... Mnoge od njih su dostigle platinasti ili zlatni tiraž. Od 1979. godine Kornelije Kovač je učestvovao u mnogim projektima u Španiji kao producent, kompozitor i aranžer i tada je govorio da veliku utehu zbog životnih teškoća nalazi u svojim kćerkama Aleksandri, Kristini i Anji. Aleksandra i Kristina se uspešno bave muzikom. Njegova supruga Spomenka Kovač bila je tekstopisac i scenarista. Početkom osamdesetih godina prošlog veka živeo je u Engleskoj, gde je sarađivao sa najvećim muzičkim imenima, od Bernija Mardsena (gitariste grupe „Vajt snejk”) do Pola Džonsa (pevača „Manfred Mena”).

– Šta sam dao muzici… Možda to što sam bio prvi jugoslovenski kompozitor koji se nije bavio samo usko orijentisanom i određenom vrstom muzike. Umesto toga, kombinovao sam rok, klasiku, džez, etno, filmsku i pozorišnu muziku.  Uvek sam uživao kada napravim dobru muziku, ma kom žanru ona pripadala. I, kada već nešto napišem, onda to kasnije mnogo puta preslušavam, razmišljam o tome. Retko kada doterujem jer mislim da je nabolje ono što prvo izađe…

Isticao je kako nikada nije prestao da komponuje i govorio je o tome u intervjuima poslednjih godina:

– Stvaralački čin je, inače, veoma nejasan: nikada ne znam od čega krećem. Tim pre što, za razliku od priče ili od teksta, melodiju ne možete da zamislite; možete da je svirate, da je pevušite, zviždite. I da onda gledate dokle ste došli. Pored toga, kada sam pisao melodiju, u većini slučajeva nisam imao tekst; kasnije bih ga uglazbio. A uglazbio sam toliko pesama naših velikih pesnika: „Očajnu pesmu” Milana Rakića, „Pesmo moja” Jove Jovanovića Zmaja, „Pevam danju, pevam noću” Branka Radičevića, pa Jovana Dučića, Ljubivoja Ršumovića, Branka Ćopića… Srećom, u ovim godinama ne moram da se takmičim sa mladim kompozitorima i po svaku cenu pišem pesme koje bi se svidele publici. Doduše, ni današnji pevači me baš nešto i ne jure; tim pre što znaju da publika traži jednostavne stvari, melodije koje je lako zapamtiti. Umesto toga, radim onako kako sam uvek radio.

Kornelije Kovač nije bio samo jugoslovenski kompozitor, autor i danas omiljenih pop i rok melodija, filmske i pozorišne muzike, nego i pisac. Autor je autobiografskih knjige „Tamne dirke” (Prometej, 2003), zbirke kratkih priča „Falko i druge priče” (K. K. Mjuzik prodakšn, 2007) i „Fusnota: priče o pesmama koje su obeležile JU-rok scenu” (Laguna, 2010).