Огрешили смо се о Оливеру Катарину

Из информације која се ових дана појавила на једном порталу, може се закључити да наша велика филмска и естрадна дива Оливера Катарина (82) има у овим позним годинама проблема са финансијама. Позната и призната уметница, која је иза себе оставила десетак домаћих и двадесетак страних филмова у којима је играла запажене улоге, снимила је доста плоча, апсолутно заслужује далеко бољи третман у овим годинама, као што га је заслуживала и на врхунцу славе.

Уважена госпођа Катарина је шездесетих и седамдесетих година прошлог века била личност која је својим стасом, лепотом и гласом изазивала уздахе многих. О њој је чувени „Њујорк тајмс” тада писао да је то најлепши глас Медитерана и упоређивао је са чувеном италијанском глумицом Аном Мањани.

Наша Оливера је доживела невиђену почаст када је 72 дана узастопно певала у чувеној париској Олимпији. Очарала је својим песмама, лепотом и гласом многе јавне личности из света филма, уметности и политике. Пред њом је клечао и један од највећих сликара тада Салвадор Дали. Својим разноврсним музичким репертоаром одушевила је и једног од највећих француских шансоњера Жилбера Бекоа. Може се рећи да је наша Оливера  била светска звезда с којом се тадашња Југославија с разлогом могла поносити. Обичан свет се тако и понашао према њој, јер је уважена госпођа Катарина успела да се вине у тешко приступачни светски џет-сет.

Нажалост, госпођа Оливера се својим бескомпромисним ставовима замерила неким тада значајним људима из света политике због чега су је склонили са јавне сцене. Трајала је та изолација скоро пуне три деценије. Био је то један тотални бојкот и казна за ову непокорну личност која је држала до себе. Цена те непокорности била је велика, јер су то биле најбоље године за уметнички рад наше филмске и музичке иконе.

Госпођа Катарина која је много задужила нашу културу и музику била је горда, достојанствена али и несавитљива личност. Није хтела никога да моли и тражи прилику за посао како би обезбедила бар основну егзистенцију. Само је она и њена ужа фамилија знала кроз шта је све морала да прође у то доба. Међутим, остала је усправна и достојанствена до краја док се неко није сетио да је према тој жени учињена велика неправда. Поново је почела да снима филмове, урадила је и неколико великих концерата који су показали да је многи нису заборавили.

Било би поштено да је таква жена, која нас је својим најбољим филмовима „Скупљачи перја”, „Алба” и многим другим, као и музиком којом је одушевљавала многе широм света и с којом би се поносила свака култура,  тада добила националну пензију. Предлагано је то надлежној комисији али предлог није могао да прође. Није било јавног саопштења зашто госпођа Оливера не заслужује то признање. Објективно речено, није било аргумената, јер да јесте изашли би они одмах у јавност.

Била је то велика грешка чланова комисије који су тада одлучивали о томе. Пошто се то није догодило тада, предлажем да се то бар сада догоди. Апелујем на садашње градске власти у Београду да бар делимично исправе све те неправде које су деценијама притискале нашу уважену икону у култури и нађе решење за садашње проблеме и помогне госпођи Оливери. Она је то одавно заслужила, а на нама је да се добро замислимо, зашто смо пасивно посматрали њен изгон из јавног живота у бившој Југославији, али и зашто смо потом били индиферентни према њеној судбини у нашој садашњој држави.

Она је то својим делом и понашањем свих ових деценија, без сумње, сасвим заслужила. Велике нације се у оваквим случајевима понашају сасвим другачије. Поштују своје величине и не дозвољавају да им се овакве ствари догађају. Огледају се и у томе што поштују своје величине, из било које сфере живота. Време је да и ми почнемо другачије да се понашамо.

Радослав Медић,
новинар