Бубрег чека 1.600 болесника

У Србији се годишње обави од шест до десет трансплантација бубрега, захваљујући донацији органа, после пристанка родбине да поклони бубреге својих настрадалих да би други живели. Наравно да смо са овим бројем такозваних кадаверичних трансплантација на самом зачељу Европе, а како је недавно подсетио председник Удружења пацијената на дијализи Никола Грубор, у овом часу на трансплантацију бубрега у Србији чека 1.600 бубрежних болесника. Проблем је још апсурднији кад се зна да је једна трансплантација јефтинија од годишње дијализе једног пацијента. За једног болесника дијализа на годишњем нивоу кошта 16.000 евра, без лекова и без много анализа и снимања који ови пацијенти морају стално да обављају.  

Основни проблем за обављање трансплантације представља недостатак давалаца органа. Иако је Удружење пацијената на дијализи добило подршку свих верских заједница у Србији и објашњење да се ниједна вера не противи даривању и завештању органа после смрти, оваква одлука је страна схватањима и менталитету наших грађана. Ни акција издавања донаторских картица, коју је покренула Војномедицинска академија и у којој је до сада издато око 10.000 ових картица, није поправила стање у овој области. Зато у Србији у овом часу имамо 3.812 бубрежних болесника на хемодијализи, а Србија је једна од ретких земаља у којој на дијализи пацијенти буду и дуже од 20 година.

У јавности се могу чути замерке да је замена здравствених књижица могла да буде искоришћена за изјашњавање грађана да ли дозвољавају узимање органа након своје смрти, али, како је објаснио Грубор, овакву одлуку могу да доносе само особе старије од 18 година, а пошто књижице имају и деца, ова могућност није ни разматрана. Међутим, постоји идеја да се такво изјашњавање уведе са најављеном заменом личних карата, али је за тако нешто потребна велика национална кампања. Грубор подсећа да у Шпанији сви пунолетни грађани када први пут добијају личну карту у исто време добијају и рок од шест месеци да се изјасне да ли желе да буду донори органа. У случају да се у том року сами не изјасне, они аутоматски постају донори органа. Подсећамо да је Шпанија по броју обављених трансплантација у самом врху Европе. Професор др Нада Димковић, директорка Центра за бубрежне болеснике Клиничко-болничког центра "Звездара", недавно је истакла да бубрежни болесници на дијализи имају много боље услове него пре само три године. Томе је допринела и недавна велика донација 190 потпуно нових апарата за дијализу, које је здравству Србије обезбедила фирма "Фрезенијус".

– У Србији сваки пацијент коме је дијализа потребна добија ову врсту медицинске услуге. У Украјини, на пример, која има приближан бруто национални доходак као и ми, али чак 47 милиона становника, имају свега 2.700 болесника на дијализи, а у Јужноафричкој Републици не подвргавају се дијализи људи старији од 50 година. Код нас дијализу добија свако коме је потребна и услови лечења су исти за све, без обзира на то да ли је пацијент на дијализи у Београду, Врању или Сомбору – истакла је докторка Димковић.

Поред великог напретка у овој области, још има проблема које ће надлежни морати да реше. На пример, пацијентима тешко пада да три пута недељно из Београда одлазе на дијализу у Лазаревац или с Новог Београда да се возе на Звездару. У унутрашњости је овај проблем још израженији. Надлежни одговарају да је боља и дијализа у Лазаревцу него ускраћивање дијализе.

Никола Грубор указује да пацијентима велики проблем представља недостатак места за дијализу, што је последица наслеђеног стања, јер су шездесетих година прошлог века апарати за дијализу смештани у објекте са привременим дозволама, а онда су ту остали годинама. Пацијентима на дијализи смета и немогућност изолације оних болесника који имају хепатитис Бе или Це, а таквих је велики број, као и скучени простор у којима се обавља сама дијализа, јер нема гардеробе, ни за пацијенте, ни за особље.