Ме­са и мле­ка ће би­ти, али ма­ње

По­ро­ди­ца То­па­лов из Са­мо­ша „спрем­ни­је“ ула­зе у зи­му али та­ко што су број од 40 му­зних кра­ва – пре­по­ло­ви­ли. Учи­ни­ли су то те­шка ср­ца и док су још мо­гли да про­да­ју го­ве­да, по­што је та по­ја­ва у овом кра­ју по­ста­ла ма­сов­на. Раз­ло­ге, ка­же Не­над То­па­лов, ви­ше и не мо­гу да по­на­вља­ју  – су­шна го­ди­на, не­до­вољ­но хра­не на ис­па­ши, још ма­ње да се спре­ми за зи­му, а да се још јед­ну се­зо­ну ку­пу­је по тро­стру­ко ви­шој це­ни јед­но­став­но се не мо­же. Оста­ло му је два­де­сет кра­ва на му­жи, део је пред те­ље­њем и не­ко­ли­ко ју­ни­ца. Да би одр­жао ви­со­ку млеч­ност во­ди ра­чу­на о ге­не­ти­ци и за­то су сва гр­ла из соп­стве­не про­из­вод­ње. Кра­ве је­су за по­нос, али је њи­хо­ва ис­пла­ти­вост на гра­ни­ци.

„Мле­ка ће би­ти ма­ње и то не­ће би­ти тре­нут­но ста­ње, јер по­је­ди­ни про­из­во­ђа­чи јед­но­став­но не мо­гу да на­док­на­де оно што је из­гу­бље­но у прет­ход­ним го­ди­на­ма. Кра­ве не­ста­ју, ком­ши­је их, је­дан по је­дан, про­да­ју. Ми­ни­мал­на про­из­вод­ња по гр­лу тре­ба­ло би да бу­де око пет до пет и по хи­ља­да ли­та­ра мле­ка, јер без то­га до­ма­ћин­ство не мо­же да оп­ста­не и функ­ци­о­ни­ше. С дру­ге стра­не, не­из­др­жи­во су уве­ћа­ни тро­шко­ви про­из­вод­ње, па се на­дам да смо до­бро од­ме­ри­ли и да ће­мо за гр­ла ко­ја смо оста­ви­ли ус­пе­ти да се сна­ђе­мо да их ис­хра­ни­мо. Ов­де у Са­мо­шу, ма­ло-ма­ло, па има­мо про­бле­ме. Пре не­ко­ли­ко го­ди­на да­ви­ли смо се у мле­ку, јер је би­ла за­тво­ре­на от­куп­на ста­ни­ца, са­да у сит­но пре­бро­ја­ва­мо ли­тре. По­след­њи пе­ри­од ко­га се се­ћам да је био до­бар за млеч­но го­ве­дар­ство би­ле су осам­де­се­те го­ди­не про­шлог ве­ка, ка­да ни­јед­на ку­ћа ов­де ни­је би­ла без пу­не шта­ле“, при­ча за „По­ли­ти­ку“ Не­над То­па­лов и ис­ти­че да ће, да би одр­жао про­из­вод­њу, бар по­ла го­ди­не мо­ра­ти да да­је ис­хра­ну го­ве­ди­ма у шта­ли.

За­то стру­ка на­гла­ша­ва да сеп­тем­бар­ске да­не ва­ља ис­ко­ри­сти­ти за до­бру при­пре­му. Про­из­во­ђа­че под­се­ћа­ју да има­ју мо­гућ­ност да већ са­да, с об­зи­ром на то да ће би­ти са­свим со­лид­на вла­жност зе­мљи­шта, мо­гу за­се­ја­ти кул­ту­ре ка­ба­стог зе­ле­ног хра­ни­ва, по­пут сточ­ног ке­ља, ко­ји са­зре­ва у дру­гој по­ло­ви­ни апри­ла.

Вла­да Ср­би­је је, с дру­ге стра­не, за­бра­ни­ла из­воз си­ро­вог и па­сте­ри­зо­ва­ног мле­ка до кра­ја сеп­тем­бра, док је по ре­чи­ма ак­ту­ел­ног ми­ни­стра, за­да­так бу­ду­ће да се по­за­ба­ви ме­ра­ма што се од­но­се на ју­ни­це, ка­ко би на тр­жи­шту би­ло ви­ше мле­ка, али део тог лан­ца мо­ра би­ти и мле­кар­ска ин­ду­стри­ја. Сто­ча­ри на то од­го­ва­ра­ју да др­жа­ва из­ла­зи у су­срет зах­те­ви­ма ве­ли­ких про­из­во­ђа­ча, док они ма­ли по­ла­ко не­ста­ју. Углас под­се­ћа­ју да је  Ср­би­ја да­нас не про­из­во­ди ни по­ло­ви­ну свињ­ског ме­са ко­је го­ди­шње по­тро­ши, а да је број круп­не сто­ке на ни­воу од пре по­ла ве­ка.

За­то, на дру­гој стра­ни ју­жно­ба­нат­ког ре­ги­о­на, Ја­но­ша Шо­ша из До­бри­це, са пе­то­де­це­ниј­ским ис­ку­ством у уз­го­ју сви­ња, ис­трај­ност на­пу­шта. И он је сма­њио број ман­гу­ли­ца у обо­ру, јер ње­го­ва ра­чу­ни­ца ка­же да би по ва­же­ћим це­на­ма хра­не, то­вље­ни­ци тре­ба­ло да бу­ду за че­твр­ти­ну ску­пљи ка­ко би му се рад ис­пла­тио.

„Ми сит­ни смо пре­пу­ште­ни са­ми се­би. Др­жа­ва тре­ба да од­ре­ди це­не и за тр­гов­це и за нас, да бу­де ја­сно за шта ра­ди­мо. Суб­вен­ци­је су не­ре­дов­не, ка­сне и тре­ба­ло би уве­сти и пре­лев­ма­не на увоз ме­са и мле­ка.“, ка­же Шош, а слич­но раз­ми­шља и Иван Га­јин из Ба­ва­ни­шта, ко­ји др­жи ста­до од око сто­ти­ну ова­ца. Не­ка­да их је имао два и по пу­та ви­ше, али је по­сте­пе­но сма­њи­вао про­из­вод­њу, чак и ка­да је суб­вен­ци­ја по­ве­ћа­на, ка­ко ка­же, на при­хва­тљи­вих 7.000 ди­на­ра по гр­лу.

„Ја још одр­жа­вам ве­ли­ко ста­до за ове усло­ве. Од сто­ти­ну ова­ца имам при­бли­жно 200 ја­га­ња­ца, ко­је не­где тре­ба про­да­ти, али се пи­там – ка­ко, ко­ме и где. Ра­чу­ни­це још има од пра­вље­ња си­ра, ов­це чу­вам сам, јер не мо­гу ни да на­ђем, ни да пла­тим чо­ба­ни­на, а ву­ну ба­цам, јер је ни­ко не­ће.”