Зашто се краљ Петар Други Карађорђевић одрекао Драже и ЈВуО

Крајем августа 1944. године капитулирала је Немачка савезница Румунија, а почетком септембра и Бугарска, која је почела повлачење својих трупа из Југославије. Први делови Црвене армије 6. септембра 1944. избијају у Турн Северин и трупе 3. Украјинског фронта прелазе из Румуније у Бугарску долазећи до границе са Србијом. Бугарска стаје на страну савезника и објављује рат Немачкој. Ови догађаји узроковали су повлачење Немачке групе армије „Е” из Грчке, преко Македоније и Србије.

Тада су енглески и совјетски савезници одлучили да помогну Титовим партизанима (НОВЈ) у одлучујућој бици за Србију. Савезничка авијација и совјетска Црвена армија интервенисале су и помогле НОВЈ у ослобађању Србије од немачке окупације. Оперативна група дивизија НОВЈ кретала се и надирала у Србију из Црне Горе и Рашке (Санџака), и преко Лима и Ибра пробијала се према Копаонику са жељом да упадне и освоји западну и јужну Србију. С друге стране, Немачка команда, у намери да уништи и одбије новопристигле партизанске дивизије натраг у Босну и Црну Гору, организовала је операцију под шифром „Тријумф”. У тој операцији ангажовала је три бугарске дивизије (које су се повукле приликом доласка Црвене армије), затим јединице Српског добровољачког корпуса (љотићеваца), које је предводио Коста Мушицки, и Црногорски добровољачки корпус, којим је командовао војвода Павле Ђуришић.

На основу договора Недића и Драже о заједничкој сарадњи у борби против партизана (у селу Ражана 15. августа 1944), немачки Вермахт је ангажовао и четничку елитну групацију јуришних корпуса од око 10.000 четника под командом мајора Драгослава Рачића и генерала Мирослава Трифуновића. Под Рачићевом командом, као команданти тих корпуса истицали су се мајори и капетани Предраг Раковић, Никола Калабић, Војислав Туфегџић и Нешко Недић. Супротставили су се партизанским јединицама (пролетерске дивизије) које су под командом партизанских генерала Коче Поповића и Пеке Дапчевића, као и енглеског мајора и обавештајца Џона Хеникера-Мејџора, из Топлице продирале према падинама Копаоника и Гоча.

Тада су се и одиграле три крваве битке између партизана и четника – код Копаоника, на Буковику и на планини Јелици. Управо због ове немачко-четничке сарадње Британска влада врши притисак на нашу избегличку владу у Лондону у смислу напуштања подршке Дражи Михајловићу и ЈВуО због колаборације са силама осовине. А онда се дешава нешто што је било поражавајуће за четничке снаге у Србији. Наиме, 29. августа 1944. краљ Петар Други Карађорђевић указом (који је објављен преко свих радио-станица Слободне Европе) одузео је команду Дражи Михајловићу над ЈВуО и признао маршала Тита за јединог вођу антифашистичких снага у Југославији.

А 12. септембра позвао је све Србе, Хрвате и Словенце да се уједине и приступе НОВЈ под командом Тита и да под његовом заставом наставе борбу против немачког окупатора. У позиву стоји: „Сви они који се ослањају на непријатеља против свог властитог народа и његове будућности и који се не би одазвали овом позиву, неће успети да се ослободе издајничког жига ни пред народом, ни пред историјом. Овом мојом поруком вама, одлучно осуђујем злоупотребу имена краља и ауторитета круне, којом се покушава оправдати сарадња с непријатељем и изазвати раздор међу борбеним народом у најтежим часовима његове историје, користећи тиме само непријатељу”.

На основу ове изјаве краља Петра врховни командант НОВЈ маршал Тито издао је наредбу да се рок за предају четника, домобрана и усташа продужава до 15. септембра 1944. После тога милости неће бити. Међутим, Дража није признавао и није се повиновао краљевом указу, већ је објавио општу мобилизацију у Србији и даље оставши на челу четника борећи се против партизана. Овим својим чином Дража је изгубио примат првог герилца у окупираној Европи као борца против немачког нацизма и фашизма и добио епитет домаћег издајника и сарадника окупатора, тј. квислинга. Краљ Петар је морао да се одлучи на тај корак (без обзира на то што није имао подршку неких чланова владе, па и самог председника владе Слободана Јовановића), јер је морао да се одржи антиосовински и антифашистички став избегличке владе у пружању подршке савезничкој борби против нацизма.

Миомир Гарашанин,
Београд