Приче Ђорђа Аћимовића

Књига прича Ђорђа Аћимовића „Страдијавирус”, у издању „Раштан издаваштва”, козерско је и духовито штиво које се, као што му и наслов каже, поиграва речима, ликовима, стварношћу и маштом. Непажљиво учитавање наслова може да наведе на музичку странпутицу, на назив беспрекорних гудачких инструмената – страдиваријуса, али се убрзо враћа на познату домановићевску референцу, на „Страдију”, на коју смо сви заувек „позитивни” као на вирус, и која указије на неко тамо „смешно време у коме је било много слободоумних закона, а нимало слободе, где су се држали говори и писале књиге о привреди, а нико ништа није сејао, цела земља претрпана моралним поукама, а морала није било...”.

На свој начин, кроз сугестивне слике изврнуте стварности (а са корица блиста споменик „код коња” без кнеза Михаила Обреновића – коњаника), инсинуације које ипак задржавају ведар дух, иако говоре о стварима које и нису смешне, Аћимовић ствара своју пародичну отаџбину, којом дефилују политичари, књижевници, телевизијски водитељи, опскурни ликови из провинција који „коренују” своје корене.

Ту приповедач осваја билионски износ у квизу доминантног назива „Култ личности”, Басара код једног од јунака има статус оца нације, а име Светислав се даје синовима, док дух Борислава Пекића цуња врачарским улицама надајући се да ће бар једна, (с)лепа, добити његово име. Ту мушкарци који иду у рат не плачу, него псују. Кроз опробану стерновску формулу „ја и свет” односно „ја против света”, чита се бунт и тежња за слободом, која је једина већа од љубави. Поред смеха, у траговима, помаља се емоција коју препознају сви оболели од „страдијавируса” – „једног лудила које је састављено од безброј лудила на једном месту”.

Приповедач у овим причама заузима иронични став према филистрима, министрима, онима који имају било какву моћ или је уопште немају, па и према самом себи, док са собом разговара или док пише. Сатиру, с времена на време у приповедању појачавају лирске интерполације, активирањем прошлости, будућности, сећања...

И као што је то рекао један од рецензената овог издања, писац Боривој Герзић, реч је о свежој, ексклузивној прози, нових, београдских квазихорор прича. „Ако нађете кључ за њихово читање и запловите путевима пишчеве подморнице, награда ће се очитовати у виду продора кроз врата перцепције у једну померену, па ипак познату, нашу стварност”, сматра Герзић.