У Дабру више неће бити ђака

Дабар – Годинама, деценијама и вековима, Дабром су ходиле црне мараме... Сокацима, сузама натопљеним, ишле су, сеоском гробљу, црне кикље мајки и сестара...

Мештани ове насеобине разбацане на питомој заравни понад Санског Моста, испраћали су, на стотине, хиљаде и јунака и шерета, мало и добро знаних сељана... Али од сахрана три брата, сина Митра Поповића, црњих и тежих у Дабру није било.

Никола је студије завршио и почео да ради у Сарајеву. Иако није морао, јер је, после рата имао пуно прилика за безбрижан живот, Никола се први дохватио пушке. Своје у селу и народ коме је припадао није хтео ни по коју цену да изда. Ни да обрука образ оца Митра...За Видовдан прве ратне године, двадесетдеветогодишњи Никола гине од непријатељског снајпера на пробоју коридора, код Кладара недалеко од Модриче...Седам дана оцу Митру нико то није јавио...

Четири године касније опет црни барјак на кући Митра Поповића. На бихаћком ратишту, недалеко од Грдановаца, другог му сина Мирослава погађа гелер од гранате испаљене са једног од положаја муслиманских војника на падинама Грмеча...

Трећи син Василије, чекао је Мирослава. Да заједно пођу кући. Није га дочекао...И он гине...

Никола, Мирослав и Василије...Данас у Дабру три хумке и речи захвалне дедовине... И сузе оца Митра Поповића... Мајка Стоја их и нема. Све их је већ давно исплакала...

– Боље би било да сам и ја сама са њима погин’о... Али живети се мора...Због унука и праунука...Због успомена на Николу, Мирослава и Василија које им желим даривати како би што више ценили српску земљу којој су моји јунаци даривали животе, говори Митар.

У Дабру данас сто педесет димова и исто толико чељади. Све су чешће сахране, дупло их је више.

– И ратни другови мојих синова расули се по свету. Што су старији све ређе долазе. А када би, првих поратних година, њих угледао видео бих и Николу, Мирослава и Василија, заплака Митар.

У новој згради основне школе у Дабру коју су подигли они што су покрали, или актуелним језиком „имплементатора”, и у овом селу „опрали” милијарде марака новчане помоћи намењене несрећницима ратом разорене земље, нема ученика.

– Због политике која се према Србима у федералном делу државе води, у Дабру више никаданеће бити ученика. Јер готово осамдесет посто српских повратника је старије од шездесет година...Стога су бошњачки политичари планирали да у основној школиу Дабру отворе центар за наркомане или умно болесне. Дакле оне који за своје потезе ником не одговарају... Ништа нам више не улива наду да ће бити добро. Срба у санској општини, за десет до двадесет година више неће ни бити, разочарано говори Милан Црномарковић.

И да Срба у Дабру и санској општини не буде, остаће хумке Николе, Василија и Мирослава Поповића... И приче о њиховој херојској погибији...Остаће и грунт подгрмечке, српске земље...И сећање на „жртве које ће бити очовјечене а не жртве које би могле остати само бројке и ништа више”.Које ће, како каже књижевник Зоран Костић, „опјеваоци уткати у стихове”и испричати у књигама које се посвећују великим и светим, знаним и незнаним, углавном обичним људима... Попут Митрових синова, Николе, Мирослава и Василија.