Режисер фотографије

Повод да се крене у потрагу за Митром Мишом Трнинићем била је његова изложба „Истраживачи” која краси зидове Продајне галерије „Београд” до 18. августа, и достојна је неког музејског простора попут британске Националне галерије портрета.

Миша Трнинић би у свакој другој средини, осим у српској, одавно продавао своје фотографије за шестоцифрене суме а овако, осим што је, према речима проф. др Миланке Тодић, најбољег зналца српске историје фотографије, веома цењен међу својим колегама и прави је „фотограф фотографа”, нема место, које му припада, на нашој уметничкој сцени.

Анкета у оквиру бранше историчара уметности била је поражавајућа када је о Трнинићу реч, иако су његове фотографије које су привукле нашу пажњу достојне да стану уз портрете Ван Ајка, Рембранта, Ван Дајка – само што он користи технику коју нам је донео 19. век.

Упркос мобилним телефонима, потрага за Трнинићем трајала је неколико дана, а онда се испоставило да је отишао у походе омиљеној дунавској ади, Коњском острву код Крчедина, на коме већ годинама слика – коње! „Некада их је било и до 300, а сада је стадо спало на 100, али на ади живе и стада бивола и сви они остају тамо преко целе године иако имају газде у Ковиљу”, прича Трнинић док седимо у редакцији специјализованог месечника за фотографију „Рефото” који је пре 14 година покренуо Слободан Вукадиновић са групом ентузијаста међу којима је био и Трнинић. У следећем броју, сазнајемо, биће велики текст о Трнинићу, први у овом часопису, што он објашњава чињеницом да је често писао текстове за њега „па није било згодно”.

Циклус фотографија, насталих од 1995. године на Коњском острву, излагао је прошле јесени у Смедереву а да шира културна јавност није била обавештена иако се радило о сликама монументалних димензија (120x100) које он назива портретима коња и пејзажа.

Чути са колико ентузијазма прича о врбацима на острву, о коњима који се играју, јуре али и шћућуре на малим узвишицама када Дунав плави острво, или их газде морају чамцима пребацивати на обалу док поплава не прође, довољна је гаранција да те фотографије не заостају за портретима људи из позоришта, уметника свих фела, али пре свега графичара, фотографа, сликара, вајара, затим научника из домена хуманистичких наука – међу којима археолога, са којима је радио више од две деценије док је био фотограф Народног музеја у Панчеву, имају посебно место.

(/slika2)Дунав и уопште реке стално су присутне у разговору са Трнинићем који већ 15 година као члан уметничке колоније „Дунавом до слике” на бродићу „Ковин” у рану јесен плови и тако ствара, пеца рибу, дружи се... На окупу је дружина 20 сликара из Србије и Републике Српске и један фотограф (Трнинић) да камером портретише и уметнике и пејзаже јужног Баната и приобаља, чекајући да из воде провири „Данубиус”, како Миша Трнинић назива једну од риболиких глава са Лепенског вира која му је постала „заштитни знак”.

– Планирам да 2009. године однесем четири моје комплетне изложбе „Истраживачи” I и II, „Позоришну фотографију” и „Пејзаже” у Бањалуку јер тамо нисам излагао – открива своје планове уметник који се родио у Београду пре 62 године, завршио студије уметничке фотографије на Филмској академији у Прагу (ФАМУ)1975, а сада предаје фотографију на Факултету примењене уметности и знање преноси „онима који се искрено интересују и желе да раде”.

Није потребно постављати питање које му је опсесивна тема, јер се види да је то „портрет” у фотографском смислу те речи, али је веома расположен да понуди своје мишљење о констатацији познате теоретичарке фотографије Мери Ворнер Мериен „да је фотографија спој позоришта, графике и сликарства”. По његовом виђењу, елементи графике на фотографији су у рафинираном преласку из светла у таму, у тоналитету слике, а оно што је „сликарско” то је композиција. – Атмосферу на фотографији чини њен „позоришни део” а задатак фотографа је размештај фигура у оквиру те дводимензионалне сцене која је идентична позоришној – објашњава, настављајући: – Говорим о документарној фотографији, односно о субјективном документу. То је оно што карактерише управо овај спој позоришта графике и сликарства на фотографији.

Замољен да наведе фотографе чија су му дела била инспиративна, Миша Трнинић, који ради само класичне црно-беле фотографије својим старим „Хазелблатом”, вратио се у прашке студентске дане где је имао прилику да сретне неке од пионира светске авангарде у том уметничком медију, а међу њима је издвојио Јозефа Судека. Према његовој причи, Судек је цео живот посветио лирској фотографији, радећи са камерама врло великог формата. „У његовој биографији ме је зачудило и импресионирало да је постао фотограф тек пошто је у Првом светском рату изгубио руку, а како је то радио и како се мучио да манипулише са једном руком, то је његова тајна. Био је и велики познавалац класичне музике”. „Од фотографа који су ме својим радом импресионирали, има их пуно, наставио је Трнинић, али ту је свакако Јозеф Коуделка који лута по свету и ради за чувену агенцију Магнум, затим Себастијан Салгадо и Американац Ирвин Пен који је за мене недостижан.”

На питање чему тежи када снима, Трнинић без околишења наводи да слика мора да поседује карактер и атмосферу али „оно што је још важније то је порука која мора да излази из фотографије и која би требало да буде читљива”. „Она, наравно, треба, по мени, да буде позитивног карактера јер ја не видим ништа негативно око себе, па чак ако су то негативне појаве као што су били прошли сукоби или ови сада. Углавном, гледам на то као на неминовност и последицу нечега што мали човек нема могућност да схвати о чему се ради”, каже уметник над чијим фотографијама може да се медитира, да се трага за порукама, за лепотом тренутка ухваћеног за вечност.

Вера Кондев