Отворена је ловна сезона на правду

Анталија – У незгодном тренутку ће у Јаниклар, ту далеку варош у сушама испошћеном делу Анадолије, пуном вртача џиновских размера као последица еколошких катастрофа, стићи тај наочити млади државни тужилац Емре. Предизборни су дани, тензија између локалне владајуће и опозиционе партије већ постоји, а долазак странца којег би сви да ухвате под своје распламсаће пламен варошких проблема до неочекиваних размера.

Тужилац Емре главни је јунак новог тензичног и сложеног политичког трилера турског сценаристе и редитеља Емина Алпера – „Горући дани”, који после светске премијере у Кану у програму „Известан поглед” сада доминира у Националном такмичарском програму 59. Анталијског фестивала.

 Јаниклар не постоји у стварности, име вароши је измишљено за потребе филмске приче, али оваква места и слични догађаји постоје у стварности широм Турске. Може се рећи и широм света. Тачније, где год постоји политичко и морално посрнуће, корупција, мачоизам и популизам у функцији полуга за свакодневно функционисање друштва. Другим речима, Алперов филм је тематски универзалан, а са становишта филмске естетике, уникатан иако уводна сцена помало подсећа на „Било једном у Анадолији” Нурија Билге Џејлана. Алпер нуди естетику повишене температуре и телесне и пејзажне. Моћну атмосферу, натопљену топлотом ваздуха од којег се тешко дише, гради постепено подижући интензитет и радње и филмских слика, уз огромну подршку директора фотографије Христоса Караманиса. Гледалац и сам почиње да се зноји од виђеног и проживљеног, савладавајући изазове замршеног заплета и свестан политичке тежине Алперових критика друштва. Његов „Горући дани” је паметан филм. У њему је тај микро свет изграђен и заокружен до краја, а отворена питања политичких марифетлука, третмана мањинских заједница, екологије и отворене ксенофобије одјекују гласно дуго после гледања филма.

Основна тема филма је политичка контрола извора воде. Тужилац Емре (сјајни перформанс Салахатина Пашалија), ту је да разреши тај проблем, али његова рањивост, скривена иза фасаде искусног велеградског правника, брзо ће избити на површину. Он је прилично неопрезно улетео у замку постављену од стране локалног моћника (градоначелника који би да опет победи на изборима), чим је распаковао ствари у кући која му је додељена. Исто вече по доласку у варош, градоначелников син адвокат Шахин (Ерол Бабаоглу) и локални зубар Кемал (Ердем Шеночак) повешће га на вечеру, у ракију сипати дрогу и намештеним телефонским снимцима уцењивачки осумњичити за две ствари: силовање младе ромске плесачице Пекмез (Ејлул Ерсоз) и могућу хомосексуалну везу са харизматичним Муратом (Екин Коч), новинарем и уредником локалних опозиционих новина. У вароши у којој се пуца на дивље свиње које ловци прогоне улицама, тужилац ће храбро покушати да наметне свој ауторитет, али да то тако не иде предочиће му чак и локални судија – млада, смирена и само наизглед кооперативна жена.

Све што потом следи претвориће се у огањ праве Вартоломејске ноћи. До зуба наоружани лов на правдољубивог тужиоца и новинара је отворен. Почиње и буквални физички прогон и сцене интензивне потере. И онда ће уследити та фасцинантна завршна сцена. Између зверски расположених прогонитеља и двојице прогнаника, жељних слободе, људских права и правде, изрониће та огромна и предубока вртача. Између две стране јаз је толико дубок да је несавладив. И то је један од најупечатљивијих симбола у овом његовом најновијем ангажованом филму...

 Сви Алперови досадашњи филмови: од „Иза брда”, „Махнитости”, чак и чеховљевска „Прича о три сестре”, политички су ангажовани филмови. Алпер у томе истрајава, чинећи своје уметничко стваралаштво високо цењеним и поштованим. Сви досадашњи његови филмови били су приказивани и у Србији, најчешће на Фестивалу ауторског филма, где је својевремено Алпер био награђен за „Махнитост”. Тада је у Београду, у којем је са радошћу боравио, изјавио и следеће: „Одрасли смо у атмосфери у којој нам је политичка елита говорила да смо окружени непријатељима не само споља већ и изнутра, а таква пропаганда буди у људима параноју, губимо поверење једни у друге... У ’Махнитости’ на моменте не знате шта је стварност а шта халуцинација, та линија је намерно мутна, јер је тако и у животу.”

Мотив те танке линије између стварности и причињавања присутан је сада и у „Горућим данима”, кроз нејасна сећања и илузије главног јунака после омамљености подметнутом дрогом. И та дрога је заправо један од многих симбола и метафора које нам Емин Алпер смислено пласира, али не као уобичајени „опијум за народ” већ као позив који може да гласи: „Мислите о свему.”

Турско-српска копродукција у такмичењу

Анталија – Један од турских такмичарских филмова у Националном програму настао је у копродукцији са Србијом. Филм „Снег и медвед” редитељке Салџан Ергун подржан је од стране ФЦС као мањинска копродукција и иза њега стоји копродуцентски потпис Милоша Ивановића.

 Реч је о врло добром филму, тематски сличном Алперовим „Горућим данима”, само што је главни лик сада млада жена, медицинска сестра Ашли, послата на дужност у сурове снежне планинске пределе где постоје многе тајне и сумње и тешке свакодневне препреке у функционисању локалног друштва...