Билтови пасоши

Територијални интегритет и суверенитет мора се поштовати. На тај принцип су се толико пута позивали државни званичници Србије објашњавајући зашто Косово не може постати независно. Преко овог аргумента Србије у међународној заједници се олако прелазило. Међутим, само шест месеци касније, исто „оруђе”, кога су се велике силе тако лако одрекле признајући у фебруару независност јужне српске покрајине, њихови званичници потежу ових дана. Карл Билт, шведски министар иностраних послова и бивши изасланик за Балкан, управо је принцип суверенитета изнео као најважнији разлог због чега су право и правда на страни Грузије, а не Русије.

Билт се није сложио ни са аргументом Русије да у Јужној Осетији брани своје грађане. Он је подсетио да такво образложење нису прихватили ни „Милошевићевој Србији” када је војне интервенције правдала одбраном власника својих пасоша, те да тај исти аргумент Русије „не пије воду”. Да би „пасошка припадност” некој другој земљи могла бити незгодна, чини се, сматрају у Подгорици. Зато још нису ради да прихвате предлог Србије о двојном држављанству, уз образложење да је логично да црногорски закон о држављанству буде рестриктиван, а српски либералан, будући да је у питању већа држава.

Снаге НАТО-а, међутим, нису пасоше потегле као аргумент 1999. да превале хиљаде километара не би ли од Србије „одбраниле” грађане који нису били њихови држављани. Штавише, НАТО је 1999. године интервенисао на Косову као ратни савезник терористичке организације Ослободилачка војска Косова. Злочини над Србима које су те године починили припадници Тачијеве и Харадинајеве армије нигде се не спомињу, па ни у Хашком трибуналу где се Албанци оптужују само за злодела почињена пре 1999. године. 

И јучерашњи „Лос Анђелес тајмс” оценио је америчку политику недоследном, јер, као и свака велика сила, подржава оне који дестабилизују њене конкуренте – Русију, Кину и Иран, а не подржава оне који би могли да штете њеним савезницима. Отуд, како пише овај лист, САД подржавају независност Косова (али не и Јужне Осетије), јужног Судана (али не и Курда на југу Турске), Тибетанаца у Кини (али не и Баскијаца у Шпанији).

Случај Јужне Осетије само је последњи у низу који показује да принципи међународног права, са становишта великих сила, нису нешто чега би се требало држати „као пијан плота”. Подсећања ради, на почетку југословенске кризе међународна заједница бранила је принцип да нема промене републичких граница, да би временом напустила то становиште када је на дневни ред дошло Косово. Уосталом, амерички државни секретар Кондолиза Рајс је став зашто се не може поштовати територијални интегритет и суверенитет Србије образложила „необичном комбинацијом фактора, укључујући контекст распада бивше Југославије, историје етничког чишћења и злочина над цивилима”. Аргументи Рајсове могли би комотно да послуже и Русији у образложењу за интервенцију у грузијској покрајини.