Biltovi pasoši

Teritorijalni integritet i suverenitet mora se poštovati. Na taj princip su se toliko puta pozivali državni zvaničnici Srbije objašnjavajući zašto Kosovo ne može postati nezavisno. Preko ovog argumenta Srbije u međunarodnoj zajednici se olako prelazilo. Međutim, samo šest meseci kasnije, isto „oruđe”, koga su se velike sile tako lako odrekle priznajući u februaru nezavisnost južne srpske pokrajine, njihovi zvaničnici potežu ovih dana. Karl Bilt, švedski ministar inostranih poslova i bivši izaslanik za Balkan, upravo je princip suvereniteta izneo kao najvažniji razlog zbog čega su pravo i pravda na strani Gruzije, a ne Rusije.

Bilt se nije složio ni sa argumentom Rusije da u Južnoj Osetiji brani svoje građane. On je podsetio da takvo obrazloženje nisu prihvatili ni „Miloševićevoj Srbiji” kada je vojne intervencije pravdala odbranom vlasnika svojih pasoša, te da taj isti argument Rusije „ne pije vodu”. Da bi „pasoška pripadnost” nekoj drugoj zemlji mogla biti nezgodna, čini se, smatraju u Podgorici. Zato još nisu radi da prihvate predlog Srbije o dvojnom državljanstvu, uz obrazloženje da je logično da crnogorski zakon o državljanstvu bude restriktivan, a srpski liberalan, budući da je u pitanju veća država.

Snage NATO-a, međutim, nisu pasoše potegle kao argument 1999. da prevale hiljade kilometara ne bi li od Srbije „odbranile” građane koji nisu bili njihovi državljani. Štaviše, NATO je 1999. godine intervenisao na Kosovu kao ratni saveznik terorističke organizacije Oslobodilačka vojska Kosova. Zločini nad Srbima koje su te godine počinili pripadnici Tačijeve i Haradinajeve armije nigde se ne spominju, pa ni u Haškom tribunalu gde se Albanci optužuju samo za zlodela počinjena pre 1999. godine. 

I jučerašnji „Los Anđeles tajms” ocenio je američku politiku nedoslednom, jer, kao i svaka velika sila, podržava one koji destabilizuju njene konkurente – Rusiju, Kinu i Iran, a ne podržava one koji bi mogli da štete njenim saveznicima. Otud, kako piše ovaj list, SAD podržavaju nezavisnost Kosova (ali ne i Južne Osetije), južnog Sudana (ali ne i Kurda na jugu Turske), Tibetanaca u Kini (ali ne i Baskijaca u Španiji).

Slučaj Južne Osetije samo je poslednji u nizu koji pokazuje da principi međunarodnog prava, sa stanovišta velikih sila, nisu nešto čega bi se trebalo držati „kao pijan plota”. Podsećanja radi, na početku jugoslovenske krize međunarodna zajednica branila je princip da nema promene republičkih granica, da bi vremenom napustila to stanovište kada je na dnevni red došlo Kosovo. Uostalom, američki državni sekretar Kondoliza Rajs je stav zašto se ne može poštovati teritorijalni integritet i suverenitet Srbije obrazložila „neobičnom kombinacijom faktora, uključujući kontekst raspada bivše Jugoslavije, istorije etničkog čišćenja i zločina nad civilima”. Argumenti Rajsove mogli bi komotno da posluže i Rusiji u obrazloženju za intervenciju u gruzijskoj pokrajini.