Бициклом у Малу Азију

Змајево код Врбаса – На путевима који воде од севера ка југу Србије, пажњу аутомобилиста, али и осталих учесника у саобраћају, ових дана привлачи необична бициклистичка тројка, са укупним збиром година више од два века. Брачни пар Ирмгард и Ханс Хубер и њихов пријатељ Клеменс Шелхас кренули су бициклима пре двадесетак дана из немачког градића Гревенбројха на путешествије дуго 3.500 километара. Њихов крајњи циљ је планина Арарат, на граници између Јерменије и Турске.

У колони, попут некаквог каравана, са великим ранцима на леђима и повећим пратећим пртљагом на својим двоточкашима, њих троје, који су већ загазили у осму деценију, стрпљиво возе, равномерно окрећући предале, упркос великој врућини, ветру, па и киши. Дневно преваљују од 70 до 100 километара, а на успутним паузама да се окрепе или преноће углавном, кажу, наилазе на несебично гостопримство домаћина – посебно откако су ушли у Србију.

– Док смо возили преко Аустрије, Словачке и Мађарске, ноћивали смо искључиво у мотелима или под шаторима, а ево већ неколико дана, колико смо у Србији, стално смо гости људи које смо упознали сасвим спонтано, на друму или у неком успутном ресторану. Одиста смо пријатно изненађени срдачношћу и гостопримством које доживљавамо у вашој земљи – готово углас причају ово троје времешних упорника, које смо срели у Змајеву, надомак Врбаса, где их је угостила породица Андрије Баланга, мада се никада пре тога ни чули ни видели нису.

Рекоше још Ирмгард, Ханс и Клеменс да су се пре одласка на ово путовање дуго двоумили да ли да иду преко Србије, јер су их многи саветовали да избегну овај правац, упозоравајући их да могу наићи на непријатности. Ипак, веле, то их није поколебало да промене маршруту и – нису се покајали. Напротив.

– Да се на овом путовању нисмо нашли у вашој лепој Србији, већ да смо ишли обилазно преко Румуније и Бугарске, много бисмо изгубили, остали бисмо ускраћени за доживљаје дивних сусрета са вашим људима. Где се год зауставимо, несебично желе да нам се нађу при руци, позивају нас на коначиште, ручак или вечеру, желе да нас почасте пићем. Када бисмо прихватили све те понуде, требало би нам макар пола годинеда прођемо кроз Србију – каже нам Ханс Хубер и најављује да ће наредног лета, такође бициклом, ако га здравље добро послужи, на нову турнеју. Али, тада, само по Србији.

(/slika2)– Кренули смо бициклима, јер једино таквим начином путовања можемо се упознати и зближити са разним људима, што нам је и циљ. Хвала Змајевчанима, поготово породици Баланго, што су нас људски и топло прихватили. Захваљујемо и осталима који су нас угостили успут откако смо прешли границу између Мађарске и Србије. Када се вратимо у Немачку свима ћемо причати о вашој гостољубивости – рекли су Ирмгард, Ханс и Клеменс.

А, на наше питање зашто су се определили да њихово крајње одредиште буде баш Арарат, ово троје времешних бициклиста одговорили су да још од младалачких дана, када су први пут читали истоимени роман Лајоша Зилахија, жарко желе да упознају ову митску планину, на коју се по предању искрцао Ноје после потопа.