Уметност мора да поставља питања

Трагајући посвећено, са дубоким емоцијама за смислом нашег постојања, сликарка Вјера Дамјановић је уз посебан осећај за материјал који користи, било да је уобичајен било да је сачињен од пронађених предмета из свакодневног живота, створила значајна уметничка дела. Ове године њен дугогодишњи стваралачки рад обележила је Награда „Стојан Ћелић, уметник, теоретичар и критичар, академик” за 2022, потом изложба посвећена неким сегментима њеног опуса, која се затвара у недељу у Музеју „Цептер”, у чијим просторијама ће се вечерас од 20.00 часова одржати и свечана промоција монографије o овој сликарки. Том приликом говориће проф. др Ирина Суботић, Срђан Ђиле Марковић, уметник и Саво Поповић, историчар уметности.

О томе како доживљава сва три догађаја важна за њен рад, Вјера Дамјановић за „Политику” каже:

– Ову награду сматрам изузетно значајном у нашој занемареној и материјално оскудној култури, због тога што она подразумева штампање монографије. Тако озбиљну и студиозно конципирану монографију прижељкује сваки уметник, јер је она сума стваралачког опуса. Награда носи име мог вишегодишњег професора Стојана Ћелића, код кога сам провела четири године седмогодишњих студија на Ликовној академији. Из тог разлога на личном плану тај тренутак сам доживела врло емотивно, јер сам уважавала његову вишеструко значајну личност; као уметника, педагога и интелектуалца високог формата. Велике заслуге за реализацију овог подухвата припадају директорки Музеја „Цептер” др Ивани Симеоновић Ћелић, захваљујући којој је овај пројекат заживео. Желим да истакнем значај ове културне институције и њеног оснивача Мадлене Цептер, која више деценија истрајава у одржавању своје мисије у култури. Изложбу чине радови, по избору директорке овог музеја др Иване Симеоновић Ћелић, који представљају део мог стваралаштва посвећеног истраживањима папира као материјала, као и неких техника у уметничкој пракси које нису доминантне, попут колажа и асамблажа. Ова поставка свакако пружа добар преглед тог дела мог рада. Промоција монографије је значајан тренутак представљања уметника и његовог дела, као и институције која стоји иза овог подухвата.

Када говоре о опусу Вјере Дамјановић критичари помињу „посебан визуелни код”, а на питање како је он створен, на који начин су пронађени предмети и материјали из окружења доспели у њена дела, наша саговорница објашњава:

– Свој, како кажете, „посебан визуелни код” градила сам годинама, да не кажем деценијама, стрпљивим истраживачким радом, поштујући свој унутрашњи глас, са спознајом да једино он може одолети свим хировима помодних трендова. Предмети који су доспели у моје радове годинама су пажљиво тражени и привлачени мојим мисаоним обрасцима везаним за одређене теме којима сам се бавила. Тако, на пример, радећи на изложби „Ева и змија”, први пут представљеној јавности за 13. Ноћ музеја 2016. године у Музеју „Цептер”, за рад насловљен „Три мудраца”, у колекцији старих предмета моје бабе Марије пронашла сам ручно коване куке од гвожђа за качење. Својом необичном и сведеном формом, са незнано дуго таложеном патином, савршено су одговарале мојој замисли о три мудраца.

Од Вјере Дамјановић смо сазнали и којим темама је посветила највише пажње, да ли јој је неко од светских уметника био битан и да ли је покушавала да стварајући пошаље поруку и одговори на важна питања:

– Теме којима сам се посветила у свом опусу су сродне и повезане иако то на први поглед можда не изгледа тако. Од првих у доброј мери „психолошких портрета”, како је то изванредно протумачила др Ирина Суботић у својој анализи у тексту монографије, „у бити је човек” у свом хоризонталном ходу кроз животни лавиринт до тежње ка успону ка „Лествици” уз све странпутице и страдања, падове и успоне, па све до тема везаних за историју писма, судбину библиотека, књига, митологију… Наравно пратила сам дешавања у уметничкој пракси других, али трудећи се да у сопственом раду останем верна себи. Високи уметнички домети других увек остављају траг у нама и то нам пружа могућност израстања у тежњи ка бољем резултату. Стваралаштво лишено питања, порука и бунта не постоји без те основне суштине. Уметност мора да поставља питања иако дефинитивни одговори нису нужни – важни су утисци које посматрачи понесу и шта они с њима учине.