Одлазак Мија Мијушковића

О вајару Мију Мијушковићу никада се није могло ни говорити ни писати равнодушно, а поготово данас када више није међу нама. У Сутомору, у коме је последњих година живео, Мијо Мијушковић преминуо је 92 години, оставивши за собом своја драгоцена уметничка дела. Остаће упамћен као човек нимало обичан, нимало свакидашњи. Мијушковић је доносио разлику у својој немерљивој доброти и племенитости, у својој великој страсти да стигне до чуда природе, да је открива на уметнички начин и да допре до оригиналног уметничког стваралаштва.

На више од 50 самосталних изложби од Париза, Рима до Будимпеште и недавно Берлина, он је доживео ретку потврду о вредности свог стваралаштва од ликовне критике и свих којима је уметност на срцу. А кад је имао изложбе у Београду (Галерија Културног центра, Галерија Природњачког музеја, Национална галерија), љубитељи уметности су као никад, масовно прихватили Мијове творевине. У каталогу поводом изложбе Мијових скулптура у галерији Природњачког музеја у Београду запажа се да је аутор колико интуитивно толико и зналачки проналазио и бирао стену или прастаро дебло, тамо где је време, и као хронос или као топос, већ обликовало велики део посла. Мијушковићу су биле познате ћуди природе и као природњак знао је где су највеће падавине, где су дневни температурни обрти најјачи, где ветрови бомбардују стену узвитланим песком, где у кањонским вировима вода најбрже обли камен, где удари таласа најчудесније глођу обалске крше. Тако је стизао и до грађе за своје уметничко делотворство. Већ је описано како су његова „путовања” до чудотворстава природе била прави подвиг. А то докле је уметник стизао били су врхови планина, планински ланци, висеће стене, провалије, јаме безданице, неоткривене пећине, кањонски вирови, напуштена речна корита, егзотичне долине и морске хридине. Њему је као вајару природе све то било неопходно јер је постало саставни део његовог стваралачког процеса и његове инспирације.

О томе како је Мијушковић као вајар природе стварао, писао је један од утемељивача „Медијале”, сликар Синиша Вуковић: „Мијо Мијушковић је расни вајар, који је изабрао да сарађује са природом. Тако су се два расна вајара нашла на истом заједничком послу. Не зна се који је од њих бољи и никада се неће знати, јер обојица, лишени сваке сујете, доприносе истом делу. Разлика међу њима је само у томе што су вајару-природи потребни милиони година да створи своје камене масе, структуре и облике чудесних боја, а Мију тренуци надахнућа, пробуђене маште и рада, да би се открило неоткривено, видело невиђено и дао људски смисао лепоти.” Вајар, који је већ имао дугогодишње искуство са процесима у природи и са душом природе знао је да њен појавни облик јесте маска која скрива њену унутрашњост. Уметник је трагао баш за тим што је скривено јер је веровао да оно што је скривено јесте и њена истина. И њена лепота. То се и догодило.

Мијо Мијушковић је иначе Никшићанин. Тамо је живео годинама и није се могло замислити да га неко од познатих и умних људи не посети и упозна се са његовим радовима и његовом изузетном личношћу. То су и за странце били незаборавни сусрети и због Мијовог оригиналног стваралаштва и његовог богатог искуства. Тамо, поред из света познатих личности, налазимо и записе Бранка Ћопића, Миодрага Павловића, Васка Попе, Владимира Булатовића Виба, Душана Костића, Зуке Џумхура, Моме Димића, Душана Косовића...