Odlazak Mija Mijuškovića

O vajaru Miju Mijuškoviću nikada se nije moglo ni govoriti ni pisati ravnodušno, a pogotovo danas kada više nije među nama. U Sutomoru, u kome je poslednjih godina živeo, Mijo Mijušković preminuo je 92 godini, ostavivši za sobom svoja dragocena umetnička dela. Ostaće upamćen kao čovek nimalo običan, nimalo svakidašnji. Mijušković je donosio razliku u svojoj nemerljivoj dobroti i plemenitosti, u svojoj velikoj strasti da stigne do čuda prirode, da je otkriva na umetnički način i da dopre do originalnog umetničkog stvaralaštva.

Na više od 50 samostalnih izložbi od Pariza, Rima do Budimpešte i nedavno Berlina, on je doživeo retku potvrdu o vrednosti svog stvaralaštva od likovne kritike i svih kojima je umetnost na srcu. A kad je imao izložbe u Beogradu (Galerija Kulturnog centra, Galerija Prirodnjačkog muzeja, Nacionalna galerija), ljubitelji umetnosti su kao nikad, masovno prihvatili Mijove tvorevine. U katalogu povodom izložbe Mijovih skulptura u galeriji Prirodnjačkog muzeja u Beogradu zapaža se da je autor koliko intuitivno toliko i znalački pronalazio i birao stenu ili prastaro deblo, tamo gde je vreme, i kao hronos ili kao topos, već oblikovalo veliki deo posla. Mijuškoviću su bile poznate ćudi prirode i kao prirodnjak znao je gde su najveće padavine, gde su dnevni temperaturni obrti najjači, gde vetrovi bombarduju stenu uzvitlanim peskom, gde u kanjonskim virovima voda najbrže obli kamen, gde udari talasa najčudesnije glođu obalske krše. Tako je stizao i do građe za svoje umetničko delotvorstvo. Već je opisano kako su njegova „putovanja” do čudotvorstava prirode bila pravi podvig. A to dokle je umetnik stizao bili su vrhovi planina, planinski lanci, viseće stene, provalije, jame bezdanice, neotkrivene pećine, kanjonski virovi, napuštena rečna korita, egzotične doline i morske hridine. Njemu je kao vajaru prirode sve to bilo neophodno jer je postalo sastavni deo njegovog stvaralačkog procesa i njegove inspiracije.

O tome kako je Mijušković kao vajar prirode stvarao, pisao je jedan od utemeljivača „Medijale”, slikar Siniša Vuković: „Mijo Mijušković je rasni vajar, koji je izabrao da sarađuje sa prirodom. Tako su se dva rasna vajara našla na istom zajedničkom poslu. Ne zna se koji je od njih bolji i nikada se neće znati, jer obojica, lišeni svake sujete, doprinose istom delu. Razlika među njima je samo u tome što su vajaru-prirodi potrebni milioni godina da stvori svoje kamene mase, strukture i oblike čudesnih boja, a Miju trenuci nadahnuća, probuđene mašte i rada, da bi se otkrilo neotkriveno, videlo neviđeno i dao ljudski smisao lepoti.” Vajar, koji je već imao dugogodišnje iskustvo sa procesima u prirodi i sa dušom prirode znao je da njen pojavni oblik jeste maska koja skriva njenu unutrašnjost. Umetnik je tragao baš za tim što je skriveno jer je verovao da ono što je skriveno jeste i njena istina. I njena lepota. To se i dogodilo.

Mijo Mijušković je inače Nikšićanin. Tamo je živeo godinama i nije se moglo zamisliti da ga neko od poznatih i umnih ljudi ne poseti i upozna se sa njegovim radovima i njegovom izuzetnom ličnošću. To su i za strance bili nezaboravni susreti i zbog Mijovog originalnog stvaralaštva i njegovog bogatog iskustva. Tamo, pored iz sveta poznatih ličnosti, nalazimo i zapise Branka Ćopića, Miodraga Pavlovića, Vaska Pope, Vladimira Bulatovića Viba, Dušana Kostića, Zuke Džumhura, Mome Dimića, Dušana Kosovića...