Наногвица – привилегија или казна

Кућни затвор је растеретио затворе, али је дошло до „гужве” и по кућама. За окајавање кривичних дела у сопственом дому постоји листа чекања, у првом реду због недовољне количине електронске опреме, али и зато што није увек могуће путем фиксног телефона проверити где је осуђеник.

Србија је у једном периоду била међу првих десет земаља Европе по високој стопи осуђеника у затворима, а сада се испоставило да се казна кућног затвора изриче у више од једне трећине (36 одсто) пресуда на казне до годину дана, каже др Ђорђе Ђорђевић, редовни професор Криминалистичко-полицијског универзитета у Београду. У оквиру саветовања кривичара на Златибору поставио је питање да ли кућни затвор једнако погађа све осуђене особе и да ли се њиме постиже сврха кажњавања.

Наш Кривични законик је 2009. године увео могућност да се, по одлуци суда, казна затвора изречена у трајању до једне године изврши у просторијама у којима осуђени станује, „уколико се с обзиром на личност учиниоца, његов ранији живот, његово држање после учињеног дела, степен кривице и друге околности под којима је дело извршено може очекивати да ће се и на тај начин остварити сврха кажњавања”. Једини изузетак у коме се кућно затварање не може применити је у случају осуде за насиље у породици, ако осуђени живи у домаћинству са оштећеним.

Ако осуђена особа самовољно напусти просторије у којима станује, и то једном у трајању више од шест часова или два пута у трајању до шест часова, онда се овакав начин одслужења казне одлуком суда замењује издржавањем остатка санкције у заводу за извршење казне затвора.

За све детаље извршења казне кућног затвора надлежна је повереничка служба у оквиру Управе за извршење кривичних санкција Министарства правде. Осуђени има право да напушта просторије у којима станује у трајању од два часа дневно од 13 до 17 часова, а то право може му бити одузето ако је злоупотребљено.

Закон о извршењу ванзаводских санкција и мера таксативно наводи у којим случајевима, уз одобрење директора управе, осуђени може да напусти просторије у којима станује. Први такав случај је због пружања нужне медицинске помоћи осуђеном или члану његовог породичног домаћинства, ако је за то неопходно напуштање просторија. Осуђени може изаћи из куће ради одласка на посао, ако кривично дело за које је осуђен није у вези са радом, затим због похађања наставе током редовног школовања, одазивања на позив државног органа, одласка на полагање испита, тешке, акутне или хроничне болести, одласка на редовне здравствене прегледе или стационарног лечења, због свог венчања или венчања крвног сродника до другог степена сродства, смрти блиског сродника, обавезе старања према члановима уже породице предвиђене законом, у случају да ту обавезу не може да обавља друга особа, али и због сезонских пољопривредних радова, ако се осуђени бави пољопривредом као сталном делатношћу, као и других нарочито оправданих разлога за које осуђени може поднети образложену молбу.

– Имајући у виду право на двочасовни дневни излазак, као и могућност да напушта просторије у таксативно наведеним ситуацијама, може се поставити питање у чему се оваква казна заправо састоји. Забрана се, дакле, односи на одласке у шетњу, код пријатеља, у кафану, у биоскоп (дуже од два сата дневно или ван одређеног времена), на путовања, годишње одморе и слично. За запосленог човека, коме је допуштено да одлази на посао, или за ученика или студента, коме је дозвољено да похађа наставу и полаже испите, мера се своди на забрану вечерњих излазака, дужих активности преко викенда и одласке ван града. Тако посматрано ова казна престаје да личи на озбиљну кривичну санкцију и више асоцира на родитељско васпитно кажњавање деце и малолетника – наводи професор Ђорђевић.

Контрола прекорачења дозвољених активности, чак и уз примену технике електронског праћења, може бити веома тешка и компликована и захтева ангажовање великог броја људи, напомиње др Ђорђевић. Додаје да је потпуно нејасно како се ова контрола може доследно и ефикасно спровести у варијанти извршења казне без електронског праћења.

Чини се да није могуће контролисати осуђеног колико је остао у школи или на послу, да ли је морао толико да се задржи, којим путем, којим средствима и којом брзином се враћао кући, да ли је успут негде свраћао, оправдано или не. То поготову важи за обављање пољопривредних радова за које не постоји одређено радно време.

– Без обзира на то што се законодавац трудио да нађе и наброји све случајеве у којима би било оправдано дозволити осуђеном да напусти место становања, у свакодневном животу свакако постоји још читав низ ситуација за које није јасно да ли су осуђеном допуштене, да ли за њих треба да тражи дозволу и да ли може да је добије, као што су одласци у банку, пошту, продавницу, апотеку, у школу на родитељски састанак и читав низ других унапред тешко предвидљивих активности, ако трају дуже од два сата или се одвијају ван предвиђеног времена између 13 и 17 часова – каже др Ђорђевић.

Закон је једино регулисао ситуацију ако дође до потребе пружања хитне медицинске помоћи осуђеном или члану његовог породичног домаћинства, дозволивши да у том случају напусти просторије и без подношења молбе, уз обавештавање повереника у најкраћем могућем року.

– То значи да му напуштање стана не би било дозвољено у случају да му помоћ затражи први комшија, најближи рођак који није члан породичног домаћинства телефоном, пролазник који зове у помоћ, као и у другим случајевима нужне помоћи или крајње нужде. Проблем такође може да представља и непостојање посебних одредаба о обавезама и понашању осуђеног у случајевима наступања ванредних околности, као што су земљотрес, поплава, пожар или еколошки акцидент – наводи професор.

Наглашава да овакво извршење казне затвора ипак представља привилегију за осуђену особу, а да највећа дилема постоји када је реч о праведности.

– Кућни затвор неупоредиво лакше погађа богатије – оне који живе у бољим стамбеним и другим условима, него сиромашне – оне који имају лоше животне услове и који живе сами. Ограничење слободе кретања не пада подједнако тешко младима и старијима, здравима и болеснима. Неког веома богатог човека, који живи у луксузној кући са својом породицом и бројном послугом, коме још дозволите да се несметано бави својим послом, оваква санкција готово да и не погађа. Међутим, осуђеник који је јако сиромашан, без сталног посла, који живи сам у лошим условима, веома тешко ће поднети овакву санкцију, можда и теже него обичан затвор. Неко ће рећи да таквима ова санкција и неће бити изрицана и ту онда долазимо управо до најспорнијег питања – нисмо ли на овај начин на мала врата увели кривичну казну „за елиту”? Претпоставка је да законодавцу то није била намера, али постоји опасност да кућно затварање управо то и постане – објашњава др Ђорђе Ђорђевић.

Као највећи недостатак кућног затварања наглашава да у оваквим случајевима готово да и нема генералне превенције, јер јавно мњење овакву санкцију доживљава као велики уступак осуђеној особи.

Више од 2.000 кућних осуђеника

Према подацима Управе за извршење кривичних санкција, у току 2011. реализовано је 70 извршења казне кућног затвора, а у току 2012. око 140. Овај број је у 2015. порастао на 1.134, а затим у наредним годинама на 1.858 и 2.012, да би у 2018. отишао на чак 2.205. Те године забележен је до сада највећи број осуда на ову санкцију, а затим је дошло до стагнације. У 2020. било је 2.113 осуђених на кућни затвор.