Шериф и одметници

Само држава има право на коришћење физичке силе у решавању друштвених сукоба. Но, чак ни она то право не користи кад јој се прохте, већ за силом посеже искључиво у сврху примене закона на којима почива, и то чини поштујући не само слово, већ и дух тих закона. Стога се насиље које чини држава - хапсећи на пример неког "жестоког момка" са ужареног асфалта - назива легитимним, будући да оно није само себи сврха, већ је пуко средство како би се одржао јавни ред и мир и гарантовала безбедност свим грађанима.

Поједностављено говорећи, задатак државе и њених институција јесте да "охладе" било коју усијану главу и да онемогуће било кога да дели неку своју приватну "правду", мимо онога што је уставом и законима дефинисано као јавни интерес. Уколико држава није способна да реализује поменути задатак губи кредибилитет и легитимитет и, што је још горе, у њој нико више није сигуран.

Свој тест способности држава Србија полаже управо ових дана, када је најавама разних маршева и контрамаршева стављена у положај пуког посматрача. Као што је познато, најпре је фантомска организација под именом Национални строј заказала у Новом Саду за 7. октобар тзв. марш за јединство Србије, да би се потом јавили и "контрамитингаши" који су јасно и гласно рекли да овима првима неће дозволити да марширају и да ће се са њима директно сукобити. Тек онда је држава срамежљиво забранила окупљање, и то само овим првима, да би се сада ови други намерили да марширају. И баш када све то почиње да личи на прегањање уличних банди из америчких филмова, вреди поставити питање - откуда право и једнима и другима да узурпирају јавни простор и да заподевају кавгу на улицама Новог Сада који, као и читава Србија, има много пречих проблема од воајерисања над приватним и плишаним ратовима ниског интензитета?

Одговор на претходно питање је веома једноставан - ни једни ни други нису овлашћени да искључиво себе представљају као браниоце јавног интереса Новог Сада, Србије и њених грађана, и ни једни ни други немају право да угрожавају јавни мир и ред било каквим маршевима и контрамаршевима. Једина која има право да "маршира" јесте управо држава. Метафорично говорећи - држава је шериф, а све самозване групе које прете силом бринући о неким тобожњим "вишим" интересима дефинисаним у уским кружоцима малих политичких секти - пуки су одметници. И док за јавни ред и мир није суштински опасно ако ту и тамо дође до нпр. спонтаног песничења кочоперних пубертетлија из две сукобљене школе - што ће се увек дешавати - за јавни ред и мир је веома опасно ако "уличне туче" заказују групе са недвосмисленим политичким предзнаком. Ова друга појава је опасна зато што представља знак да је држава слаба и да не успева да проблеме амортизује и реши у институцијама система, већ се друштвени, државни и политички проблеми решавају мимо државе и иза њених леђа, директним сукобима супротстављених политичких групација.

Опет метафорично говорећи, то значи да је "шериф" мртав и да било ко од "одметника" може да са њега скине значку, стави је себи на ревер и искључиво себе прогласи носиоцем јавног интереса и тумачем воље грађана. У том случају, нови друштвени конфликти су извесни јер територију коју је напустио "шериф", тј. држава, окупираће "одметници", тј. параполитичке групе борећи се мимо свих процедура за власт, моћ и утицај. Коначно, од параполитичких група до различитих паравојски само је један корак, о чему сирово сведочи наша скорашња прошлост када је држава била "на годишњем одмору", а када су револвераши свих боја и профила радили прековремено. Такво стање није ништа друго неголи стање политичке, правне и друштвене анархије која не користи било коме, а најмање Србији и њеним грађанима. Стога, да би се такво стање избегло, држава и њене институције требало би оштро да реагују на било какву најаву ванинституционалних политичко-друштвених обрачуна и да их сасеку у старту - без обзира на то да ли се бију "гробари" и "делије", "вождовчани" и "земунци", или коначно - фашисти и антифашисти. Држава треба да у свим тим сукобима буде арбитар и да попут правичног судије буде непристрасна, али ефикасна. На крају крајева, њу не треба да се тиче ко је у праву, већ је њено само да упозори све оне који посежу за силом независно од ње - да своја права не могу остварити "сировим" путем и да ће сви, без разлике, уколико тако нешто покушају - сносити одговарајуће консеквенце.

То, наравно, не значи да треба укинути право на слободно мишљење и да сви морају мислити оно што и држава, али било ко с претензијама на јавно деловање не би смео да заборави где је граница између изражавања сопственог става и провоцирања туђих ставова. Та граница је баш тамо где почива разлика између "маршева" и "окупљања". Јер уколико је било којој групацији дозвољено да се "окупи" и изрази своја убеђења, не провоцирајући никог, никоме сем држави није дозвољено да "маршира". Зато што се по дефиницији увек маршира против некога. Стога то, против кога ће се "марширати" и да ли ће се уопште "марширати", одређује држава консултујући демократску вољу грађана. Све друго било би не само неозбиљно, већ би могло постати и фатално.