Šerif i odmetnici

Samo država ima pravo na korišćenje fizičke sile u rešavanju društvenih sukoba. No, čak ni ona to pravo ne koristi kad joj se prohte, već za silom poseže isključivo u svrhu primene zakona na kojima počiva, i to čini poštujući ne samo slovo, već i duh tih zakona. Stoga se nasilje koje čini država - hapseći na primer nekog "žestokog momka" sa užarenog asfalta - naziva legitimnim, budući da ono nije samo sebi svrha, već je puko sredstvo kako bi se održao javni red i mir i garantovala bezbednost svim građanima.

Pojednostavljeno govoreći, zadatak države i njenih institucija jeste da "ohlade" bilo koju usijanu glavu i da onemoguće bilo koga da deli neku svoju privatnu "pravdu", mimo onoga što je ustavom i zakonima definisano kao javni interes. Ukoliko država nije sposobna da realizuje pomenuti zadatak gubi kredibilitet i legitimitet i, što je još gore, u njoj niko više nije siguran.

Svoj test sposobnosti država Srbija polaže upravo ovih dana, kada je najavama raznih marševa i kontramarševa stavljena u položaj pukog posmatrača. Kao što je poznato, najpre je fantomska organizacija pod imenom Nacionalni stroj zakazala u Novom Sadu za 7. oktobar tzv. marš za jedinstvo Srbije, da bi se potom javili i "kontramitingaši" koji su jasno i glasno rekli da ovima prvima neće dozvoliti da marširaju i da će se sa njima direktno sukobiti. Tek onda je država sramežljivo zabranila okupljanje, i to samo ovim prvima, da bi se sada ovi drugi namerili da marširaju. I baš kada sve to počinje da liči na preganjanje uličnih bandi iz američkih filmova, vredi postaviti pitanje - otkuda pravo i jednima i drugima da uzurpiraju javni prostor i da zapodevaju kavgu na ulicama Novog Sada koji, kao i čitava Srbija, ima mnogo prečih problema od voajerisanja nad privatnim i plišanim ratovima niskog intenziteta?

Odgovor na prethodno pitanje je veoma jednostavan - ni jedni ni drugi nisu ovlašćeni da isključivo sebe predstavljaju kao branioce javnog interesa Novog Sada, Srbije i njenih građana, i ni jedni ni drugi nemaju pravo da ugrožavaju javni mir i red bilo kakvim marševima i kontramarševima. Jedina koja ima pravo da "maršira" jeste upravo država. Metaforično govoreći - država je šerif, a sve samozvane grupe koje prete silom brinući o nekim tobožnjim "višim" interesima definisanim u uskim kružocima malih političkih sekti - puki su odmetnici. I dok za javni red i mir nije suštinski opasno ako tu i tamo dođe do npr. spontanog pesničenja kočopernih pubertetlija iz dve sukobljene škole - što će se uvek dešavati - za javni red i mir je veoma opasno ako "ulične tuče" zakazuju grupe sa nedvosmislenim političkim predznakom. Ova druga pojava je opasna zato što predstavlja znak da je država slaba i da ne uspeva da probleme amortizuje i reši u institucijama sistema, već se društveni, državni i politički problemi rešavaju mimo države i iza njenih leđa, direktnim sukobima suprotstavljenih političkih grupacija.

Opet metaforično govoreći, to znači da je "šerif" mrtav i da bilo ko od "odmetnika" može da sa njega skine značku, stavi je sebi na rever i isključivo sebe proglasi nosiocem javnog interesa i tumačem volje građana. U tom slučaju, novi društveni konflikti su izvesni jer teritoriju koju je napustio "šerif", tj. država, okupiraće "odmetnici", tj. parapolitičke grupe boreći se mimo svih procedura za vlast, moć i uticaj. Konačno, od parapolitičkih grupa do različitih paravojski samo je jedan korak, o čemu sirovo svedoči naša skorašnja prošlost kada je država bila "na godišnjem odmoru", a kada su revolveraši svih boja i profila radili prekovremeno. Takvo stanje nije ništa drugo negoli stanje političke, pravne i društvene anarhije koja ne koristi bilo kome, a najmanje Srbiji i njenim građanima. Stoga, da bi se takvo stanje izbeglo, država i njene institucije trebalo bi oštro da reaguju na bilo kakvu najavu vaninstitucionalnih političko-društvenih obračuna i da ih saseku u startu - bez obzira na to da li se biju "grobari" i "delije", "voždovčani" i "zemunci", ili konačno - fašisti i antifašisti. Država treba da u svim tim sukobima bude arbitar i da poput pravičnog sudije bude nepristrasna, ali efikasna. Na kraju krajeva, nju ne treba da se tiče ko je u pravu, već je njeno samo da upozori sve one koji posežu za silom nezavisno od nje - da svoja prava ne mogu ostvariti "sirovim" putem i da će svi, bez razlike, ukoliko tako nešto pokušaju - snositi odgovarajuće konsekvence.

To, naravno, ne znači da treba ukinuti pravo na slobodno mišljenje i da svi moraju misliti ono što i država, ali bilo ko s pretenzijama na javno delovanje ne bi smeo da zaboravi gde je granica između izražavanja sopstvenog stava i provociranja tuđih stavova. Ta granica je baš tamo gde počiva razlika između "marševa" i "okupljanja". Jer ukoliko je bilo kojoj grupaciji dozvoljeno da se "okupi" i izrazi svoja ubeđenja, ne provocirajući nikog, nikome sem državi nije dozvoljeno da "maršira". Zato što se po definiciji uvek maršira protiv nekoga. Stoga to, protiv koga će se "marširati" i da li će se uopšte "marširati", određuje država konsultujući demokratsku volju građana. Sve drugo bilo bi ne samo neozbiljno, već bi moglo postati i fatalno.