Понедељак, 30.01.2023. ✝ Верски календар € Курсна листа
ТРАГОМ ПОЖУТЕЛИХ СЛИКА

Тајне из породичних албума

Фејсбук група „Био једном један Београд” обележила је изложбом фотографија грађевина, људи и догађаја десет година постојања и подсетила како је наша престоница изгледала до 1941. године
Теразије 1938. године (Фотографије: „Био једном један Београд”)

У периоду између два светска рата, најсликанији делови Београда били су они који су и данас најрепрезентативнији: Теразије, Калемегдан, Сењак, Саборна црква. Разлог је очигледан – сви су желели престоницу да прикажу у најбољем могућем светлу, али није у Београду све увек било само сјај и раскош. Имало је делова града без струје, воде, инфраструктуре; није се налазила калдрма свуда, било је доста блата, али на фотографијама обично су приказани људи који шетају лепо обучени. Многи мисле да је у предратном Београду владало благостање, али поред сјаја, било је и беде и сиромаштва.

Овако причу за „Магазин” о недавно одржаној изложби „Био једном један Београд – Испред и иза кулиса”, у Кући краља Петра на Сењаку, започиње Јелена Јанић Љубисављевић, једна од уредница фејсбук групе „Био једном један Београд”.

Испред кафане Гинић (Фото Аца Симић)

Златно доба између два рата

Изложбом фотографија обележили су и деценију постојања ове групе, која је настала као резултат ентузијазма заљубљеника у стари Београд. Оснивач је био недавно преминули Драган Перић, иначе дугогодишњи сарадник нашег додатка, а последњих пет-шест година, уз Јелену, уредници су и Бранка Ђорђевић Наканиши, Софија Мришук, Зоран Живковић, Драгољуб Гајић Гаја и Жељко Вук.

Оно што је пре једне деценије започело као пасија мале групе љубитеља старог Београда, у међувремену се претворило у дружење, размену знања, идеја и садржаја у којој учествује готово 30.000 особа.

За изложбу одабране фотографије приказују грађевине, људе и догађаје, сачуване у старим породичним албумима. Група објављује и дискутује искључиво о фотографијама насталим до 1941. године, односно до Другог светског рата. Неко је приметио да се на тај начин ограничава историја наше престонице, али Јелена Јанић Љубисављевић нас уверава да је управо супротно.

– Том годином заиста смо поставили неку границу, али се непрестано појављују нове фотографије, а највише слика потиче из периода између два светска рата. То време се показало као период брзог развоја Београда, који је у Великом рату страдао и био доста порушен, а онда се догодио велики напредак. Група има 30.000 пратилаца, фотографије стижу и даље из породичних албума. Нажалост доста фотографија заврши у контејнерима, али ипак и оне нађу пут до колекционара – каже наша саговорница.

Обрад Симић на чамцу на купалишту код шест топола

Последње фотографије стигле су из породичног албума Обрада Симића, предратног адвоката, дипломате, новинара, уредника новина „Време”, пријатеља глумице Жанке Стокић, који је преводио и објављивао стари стрип „Тарану”. Симићев унук је групи ставио на располагање велики број фотографија, а на основу сваке може да се исприча занимљива прича.

Многи медији у Србији преузимају фотографије с фејсбук групе „Био једном један Београд”, а како Јелена примећује, некада их обележе, преузму лого, а покад се објављују и без тога, па то чланове групе понекад и наљути. Желе да се наведе бар име из чије колекције је преузето.

Саборна црква поглед из дворишта Конака кнегиње Љубице

Бити Београђанин је стање духа

Питамо и колико данашњи становници познају свој град?

– Утисак је да Београђани не познају довољно ни садашњи период историје града, а камоли ону предратну. Већина равнодушно пролази поред здања и не познајући их, а свако од њих има занимљиву причу о настанку и значају. Београд је увек био средина у коју се долазило, досељавало и да би се град волео, није нужно бити Београђанин по рођењу. Бити Београђанин је стање духа. Много позитивних утицаја у Београду је и стигло с људима који су у њега однекуд дошли – додаје наша саговорница.

Шумадијски трем у кући с базеном

Кад је краљ пожелео да сазида кућу на Дедињу, многи Београђани пожурили су да ураде исто. Дедиње је у то доба било удаљено од града, тешко доступно чак и ако се долазило првим тадашњим аутомобилима, пошто путеви готово да нису постојали. Неретко је нови скупоцени „бенц” остајао заглављен у блату, а путници су до кућа морали пешке.

У време када су по Дедињу и Топчидерском брду ницале виле по француском узору и кад је све француско, али и американско сматрано отменим и популарним, требало је имати петљу и уложити новац у другачију кућу, која би приказивала наш фолклор и традицију. Баш такву кућу за познатог дипломату, адвоката, публицисту и козера Обрада Симића пројектовао је и изградио грађевински инжењер Боривоје Раденковић.

Обрад Симић, кућа у Тузланској, Бањичких жртава 5 

У Тузланској улици број пет (данас Улица бањичких жртава), на ћошку с Улицом Каћанског, на врху прилично великог имања, никло је удобно здање с елементима моравске архитектуре, са залученим прозорима на првом спрату и доксатима у партеру, као и с репрезентативном диванханом.

Александар Дероко био је задужен за уређење ентеријера: направио је дрвено степениште и галерију, која је у висини првог спрата опточила осам метара висок хол. Узор му је било степениште затвореног дворишта хана у Гусињу. У централној просторији налазио се камин направљен од венчачког мермера. Дероко га је дизајнирао по узору на отворене земљане камине богатих муслиманских беговских кућа с овог поднебља. Мермени црно-бели под направљен је од мурано стакла, а кад би се стаклени под склонио, простор испод претварао се у базен!

Над застакљеним централним квадратом висио је шест метара дуг лустер, направљен од три врсте куваног дрвета, врежама с листовима винове лозе и гроздовима од мурана, који би светлели.

Цело имање било је ограђено дрвеним плотом с стилизованом шумадијском капијом чији су мали кров носили снажни храстови диреци.

Приликом усељења у кућу, 1927. године, власник је направио пријем на којем је госте дочекивала Жанка Стокић с погачом, обучена у народну ношњу.

Коментари0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.