Замућени идентитет Богомолова

Романпознате драмске списатељице и новинарке Олге Кучкине „У кули чеоне кости”, који је прво објављен у часопису „Дружба народов” (2008, 1), а потом и као посебно издање, изазвао је велики публицитет у руској јавности. Овим делом Кучкина је поново скренула пажњу на тајанствену личност водећег писца ратне тематике Владимира Богомолова (1924–2003). Богомолов је један од најпопуларнијих руских писаца, дела су му преведена на све светске језике и имала су велики број издања. Писао је искључиво о рату. Изузетно омиљен је његов роман „Тренутак истине” (1974), који говори о раду совјетске контраобавештајне службе у Другом светском рату. Нашој публици Богомолов је углавном познат као сценариста филма Андреја Тарковског „Иваново детињство” (1962), који је снимљен према његовој раној причи „Иван”.

Судбина Владимира Богомолова није типична за совјетског писца. Пре свега, упркос огромном успеху својих дела, он није много написао – само један роман и мали број прича. Није био члан комунистичке партије, ни савеза писаца у доба социјализма. Олга Кучкина га је упознала 2000. године и забележила је своје разговоре с њим; он их је похвалио, али није дозволио њихово објављивање. После пишчеве смрти Кучкина је објавила ове разговоре, али онда је дошло до неочекиваног обрта. Јавили су се људи који су познавали писца и испоставило се да он није био особа за коју се издавао. Скоро ништа у његовој званичној биографији није одговарало истини, почев од године рођења. Писац није потицао из сељачке породице, како је наводио, већ из културне средине, отац му је био професор права, а мајка је имала високо образовање и говорила стране језике. Био је јеврејског порекла и презивао се Војтински. Отац му је страдао у Стаљиновим чисткама 1943. године, а стриц Владимир Војтински, познати економиста и статистичар, емигрирао је у САД после Октобарске револуције (касније је био економски саветник Френклина Рузвелта). По свему судећи, писац није учествовао у рату, у сваком случају није нађена документарна потврда да јесте учествовао, мада се не зна где је био у периоду 1943–1945. Поред свега осталог, у његовом животу постоји тајна: пишчева мајка и сестра замолиле су његове познанике да је не откривају и она ни овом приликом није обелодањена. С друге стране, Богомолов је и своју биографију и своје дело засновао на ратној епизоди. У рат је тобоже отишао из школске клупе и завршио га с капетанским чином. Четири пута је одликован, пет пута рањен, две крхотине гранате остале су му у мозгу. По тој верзији, после рата кратко је радио у контрашпијунажи у Берлину, пре него што је безразложно ухапшен и после године дана проведене у затвору пуштен. Након тога је одлучио да више не ступа у контакт ни са каквим друштвеним структурама и тога се доследно придржавао.

За његову књижевност карактеристично је верно („поштено”) приказивање ратне стварности и зато се сматрало да су његова дела аутобиографска. На томе, у великој мери, и почива пишчева популарност. Његову прозу одликују прецизна документарност, тачност детаља и психолошка убедљивост. Сада се поставља питање како је то било могуће постићи без личног искуства. Претпоставља се да је Богомолов изузетно систематично обрадио изворе и добро проучио литературу и архиве.

Олга Кучкина је била фасцинирана необичном пишчевом личношћу и за њу су најновија открића представљала шок. Она их је са сарадницима даље истражила и томе је посветила више публикација у новинама и часописима, да би, на крају, своја искуства преточила и у књижевну форму. Њеним трагом кренули су и други истраживачи, на пример Борис Соколов у „Руском журналу”. И Кучкина и Соколов говоре о душевном поремећају, који је рано дијагностикован код писца (Соколов отворено говори о шизофренији без халуцинација), и обоје га повезују с породичним траумама у младости (трагична судбина пишчевог оца и чињеница да он није живео с његовом мајком). Такође нерасветљен је остао и пишчев однос с КГБ, пошто је државна безбедност једина организација у којој су сачувани подаци о Владимиру Богомолову, али они су и даље поверљивог карактера. Кучкиној је „добронамерно” посаветовано да се превише не удубљује у проучавање, а речено јој је такође да нико ко се замерио Богомолову није добро прошао. Нова сазнања, међутим, нису умањила поштовање које су према писцу осећали и Олга Кучкина и други проучаваоци његовог дела. На неки начин, можда су га чак и повећали. Слично је и са читаоцима, што се може видети по реакцијама на текстове О. Кучкине: многи су устали да бране писца сматрајући да се ради о покушајима дискредитације. Сви наглашавају да пишчева биографија не утиче на вредност његовог књижевног дела. У светлу нових сазнања, оно постаје и несумњив феномен. А у драматичној судбини писца Владимира Богомолова може се видети одраз историје ХХ века.