Доба метаморфозе

Поезија српског песника Саше Јеленковића објављена је недавно у Америци у антологији „New European Poets”, аутора Вејна Милера и Кевина Пруфера. Ова антологија, садржи и песме Радмиле Лазић, Новице Тадића, Драгана Јовановића Данилова, Звонка Карановића, Милана Ђорђевића, Марије Кнежевић и Ане Ристовић. Саша Јеленковић директор је библиотеке „Светозар Марковић” у Зајечару, добитник је награда „Милан Ракић”, „Васко Попа” и других, и аутор је песничких књига „Непријатна геометрија”, „Оно што остаје”, „Херувимске тајне”, „Краљевска објашњења”, „Елпенорова писма” и других. Поезија му је преведена на неколико светских језика.

Античке теме су свевремене и увек актуелне. На шта оне упућују у Вашој поезији?

 – Када сам почео да пишем поезију, пре готово две и по деценије, имао сам пред собом могућност избора између два митолошка обрасца: античког и косовског. Поједностављено речено, први је модел динамичан, победнички, док је други модел статичан и губитнички. Антички мит, античка тема, нудили су ми више могућности и простора за препознавање универзалних мотива, свеобухватних тема. Ја сам антички мит препознао као мит преображаја, зато што ми се чини да метаморфоза не може да постоји без скепсе, и зато што је то победнички мит. Јер, чак и кад Римљани дођу, кадa се појаве као освајачи, грчки их мит увуче у себе. На жалост, мени се учинило да косовски мит није мит преображаја, већ је то један окамењен мит, сасвим губитнички, који нас изнова трагично заводи својом глорификацијом националног пораза. Моја поезија је херметична, никада нисам повлађивао тренутним трендовима и владајућем укусу. Покушавао сам да разменим килограм злата за милиграм ултрамарина или, у преводу, за оне који тешко комуницирају са поезијом а ипак пишу о њој, веровао сам и још увек верујем да не постоји богатство које не бих разменио за стихове.

Како се стихови одражавају у Вашој прози?

– Тренутно напорно и марљиво радим на свом првом роману, за чији синопсис сам добио награду „Борислав Пекић”. Антички мит ми је помогао да престанем да говорим као онај који само пише песму, пожелео сам да се дистанцирам, да се извучем из конвенционалне позиције песника који стоји заглављен у свету. Тако сам одабрао лик Елпенора, морнара из Одисејеве посаде, који је у мојој интерпретацији постао расути, дифузни песнички глас. Хтео сам да Елпенора изведем из света видљивих ствари. Елпенор није херојски лик, он је типичан антијунак. Јунак моје поезије је окружен мртвима али недовољно мртав, као што је био недовољно жив док је био окружен живима. То је смисао његове метаморфозе: он није у стању да говори језиком на којем стварност око њега лудује.

Шта за Вас значи објављивати поезију у периоду који обично називају транзицијом? Како бисте Ви назвали ово наше време?

– Радије бих, уместо о транзицији, говорио о метаморфози, о преображају, у истом значењу које је подразумевао Овидије. Склон сам да посматрам време у којем живимо као доба метаморфозе. Дојучерашње хијене покушале су да навуку маске пудлица, али испод наокоумилног лајања и умиљавања, на срећу, већина сензибилних људи успела је да препозна кикот хијена. Рецепцијско окружење је измењено након трагичних политичких догађаја, и глас песника више није уважен као некада. Поезија је постала непотребна. Песник је изгубио публику. Смисао транзиције, ако прихватим овај појам као инструменталан за ову прилику, јесте у томе да се размене вредности, да се кроз турбуленције прође обогаћен новим искуствима и вредностима, да се усвоји оно што недостаје, али и да се понуди оно чега на „тржишту” идеја једне велике целине у коју тежимо да се улијемо, нема. Смисао ове размене јесте у међусобном обогаћивању, превазилажењу слабости и јачању унутрашњих племенитих снага. Смисао писања поезије јесте пре свега у обнављању изгубљених вредности као што су племенитост и духовност.

Има ли књига неку своју мисију у култури Србије, изван Београда?

– Књига има апсолутну мисију свуда, на свакој тачки на свету. Упркос Интернету, као медију пост-постмодерног доба. Крајњи је час да се отпочне, истински, не више само на лепим обећањима, процес децентрализације. Мисија књиге највидљивија је на књижевним вечерима изван Београда. То су увек изузетно посећене књижевне вечери, са публиком која уме да чује, а не само да слуша, публиком која је посвећена и начитана. Књижевне вечери у Београду, на жалост, све чешће су посећене тек толико да се не каже да никога није било. Ако изузмемо „фенсерске” промоције писаца популистичке литературе, на којима можете видети оно што се зове џет-сетом или трендсетерима. Мисија књиге је у томе да открива светове, да шири хоризонте, да повезује људе. Културни живот у унутрашњости Србије, која веома очигледно, и на велику срећу чак и оних њених обманутих грађана који не мисле тако, све брже хвата „линк” ка Европи, јесте изузетно богат (у зависности, наравно, од локалних буџета) и разноврстан, и на примеру Зајечара током последњих неколико година то је упадљиво. Прећуткује се све оно што је у Зајечару добро урађено, и измишљају се афере тамо где их нема, као на пример у библиотеци чији сам директор већ седам година.

Како, по вашем мишљењу, треба унапредити културни живот у унутрашњости Србије?

Веома једноставно – повећањем буџета за културу, како локалног, тако и републичког. Достизањем оног недохватног једног процента намењеног култури од укупног државног буџета. Али, то треба да буде тек први корак. Пресудно је да у креирању културног живота прву и последњу реч имају људи који су се доказали као успешни организатори, менаџери, и уметници истанчаног и формираног укуса. Време је за формирање нове културне елите, која не сме бити политички мотивисана нити диригована. Тренутно у Србији постоје две културне елите које се поклапају са двема доминантним политичким формацијама, две супротстављене елите које живе паралелне животе, међусобно се снажно презирући. Ја не кријем своју снажну глобалистичку оријентацију и дубоко уверење да је свет један, и да треба бити заснован на мудрости и лепоти, али и снази да се оне наметну. Свет јесте један, али састављен од безброј индивидуалности чији идентитет мора бити уважен.

А како нашу културу приближити Европи и свету?

Морамо да прецизирамо на који сегмент културе тачно мислимо. Филм је сасвим добро представљен и Европи и свету, много боље него што је то случај са књижевношћу. Уверен сам да никада јадније наша литература није стајала ни у Европи нити у свету. Њено представљање се своди искључиво на индивидуалне напоре. Како и колико се ко од писаца сам снађе, тако је и представљен. Најбоље је наша књижевност представљена на Интернету, и морам да кажем како сам се и сам углавном усредсредио да оно што пишем учиним доступним пре свега виртуелној рецепцији. Резултати су запањујуће добри, иако имам мало времена и нимало средстава да своју књижевност представљам. Признајем да сам први пут након свих година колико се бавим књижевношћу велики оптимиста када је реч о ономе што намерава да предузме министар културе господин Небојша Брадић на плану представљања наше културе у Европи и свету. Један од основних предуслова за боље представљање наше културе морао би бити у промени навика да се по аутоматизму представља само оно што је на домаћој сцени подржано од стране политичке елите.