Doba metamorfoze

Poezija srpskog pesnika Saše Jelenkovića objavljena je nedavno u Americi u antologiji „New European Poets”, autora Vejna Milera i Kevina Prufera. Ova antologija, sadrži i pesme Radmile Lazić, Novice Tadića, Dragana Jovanovića Danilova, Zvonka Karanovića, Milana Đorđevića, Marije Knežević i Ane Ristović. Saša Jelenković direktor je biblioteke „Svetozar Marković” u Zaječaru, dobitnik je nagrada „Milan Rakić”, „Vasko Popa” i drugih, i autor je pesničkih knjiga „Neprijatna geometrija”, „Ono što ostaje”, „Heruvimske tajne”, „Kraljevska objašnjenja”, „Elpenorova pisma” i drugih. Poezija mu je prevedena na nekoliko svetskih jezika.

Antičke teme su svevremene i uvek aktuelne. Na šta one upućuju u Vašoj poeziji?

 – Kada sam počeo da pišem poeziju, pre gotovo dve i po decenije, imao sam pred sobom mogućnost izbora između dva mitološka obrasca: antičkog i kosovskog. Pojednostavljeno rečeno, prvi je model dinamičan, pobednički, dok je drugi model statičan i gubitnički. Antički mit, antička tema, nudili su mi više mogućnosti i prostora za prepoznavanje univerzalnih motiva, sveobuhvatnih tema. Ja sam antički mit prepoznao kao mit preobražaja, zato što mi se čini da metamorfoza ne može da postoji bez skepse, i zato što je to pobednički mit. Jer, čak i kad Rimljani dođu, kada se pojave kao osvajači, grčki ih mit uvuče u sebe. Na žalost, meni se učinilo da kosovski mit nije mit preobražaja, već je to jedan okamenjen mit, sasvim gubitnički, koji nas iznova tragično zavodi svojom glorifikacijom nacionalnog poraza. Moja poezija je hermetična, nikada nisam povlađivao trenutnim trendovima i vladajućem ukusu. Pokušavao sam da razmenim kilogram zlata za miligram ultramarina ili, u prevodu, za one koji teško komuniciraju sa poezijom a ipak pišu o njoj, verovao sam i još uvek verujem da ne postoji bogatstvo koje ne bih razmenio za stihove.

Kako se stihovi odražavaju u Vašoj prozi?

– Trenutno naporno i marljivo radim na svom prvom romanu, za čiji sinopsis sam dobio nagradu „Borislav Pekić”. Antički mit mi je pomogao da prestanem da govorim kao onaj koji samo piše pesmu, poželeo sam da se distanciram, da se izvučem iz konvencionalne pozicije pesnika koji stoji zaglavljen u svetu. Tako sam odabrao lik Elpenora, mornara iz Odisejeve posade, koji je u mojoj interpretaciji postao rasuti, difuzni pesnički glas. Hteo sam da Elpenora izvedem iz sveta vidljivih stvari. Elpenor nije herojski lik, on je tipičan antijunak. Junak moje poezije je okružen mrtvima ali nedovoljno mrtav, kao što je bio nedovoljno živ dok je bio okružen živima. To je smisao njegove metamorfoze: on nije u stanju da govori jezikom na kojem stvarnost oko njega luduje.

Šta za Vas znači objavljivati poeziju u periodu koji obično nazivaju tranzicijom? Kako biste Vi nazvali ovo naše vreme?

– Radije bih, umesto o tranziciji, govorio o metamorfozi, o preobražaju, u istom značenju koje je podrazumevao Ovidije. Sklon sam da posmatram vreme u kojem živimo kao doba metamorfoze. Dojučerašnje hijene pokušale su da navuku maske pudlica, ali ispod naokoumilnog lajanja i umiljavanja, na sreću, većina senzibilnih ljudi uspela je da prepozna kikot hijena. Recepcijsko okruženje je izmenjeno nakon tragičnih političkih događaja, i glas pesnika više nije uvažen kao nekada. Poezija je postala nepotrebna. Pesnik je izgubio publiku. Smisao tranzicije, ako prihvatim ovaj pojam kao instrumentalan za ovu priliku, jeste u tome da se razmene vrednosti, da se kroz turbulencije prođe obogaćen novim iskustvima i vrednostima, da se usvoji ono što nedostaje, ali i da se ponudi ono čega na „tržištu” ideja jedne velike celine u koju težimo da se ulijemo, nema. Smisao ove razmene jeste u međusobnom obogaćivanju, prevazilaženju slabosti i jačanju unutrašnjih plemenitih snaga. Smisao pisanja poezije jeste pre svega u obnavljanju izgubljenih vrednosti kao što su plemenitost i duhovnost.

Ima li knjiga neku svoju misiju u kulturi Srbije, izvan Beograda?

– Knjiga ima apsolutnu misiju svuda, na svakoj tački na svetu. Uprkos Internetu, kao mediju post-postmodernog doba. Krajnji je čas da se otpočne, istinski, ne više samo na lepim obećanjima, proces decentralizacije. Misija knjige najvidljivija je na književnim večerima izvan Beograda. To su uvek izuzetno posećene književne večeri, sa publikom koja ume da čuje, a ne samo da sluša, publikom koja je posvećena i načitana. Književne večeri u Beogradu, na žalost, sve češće su posećene tek toliko da se ne kaže da nikoga nije bilo. Ako izuzmemo „fenserske” promocije pisaca populističke literature, na kojima možete videti ono što se zove džet-setom ili trendseterima. Misija knjige je u tome da otkriva svetove, da širi horizonte, da povezuje ljude. Kulturni život u unutrašnjosti Srbije, koja veoma očigledno, i na veliku sreću čak i onih njenih obmanutih građana koji ne misle tako, sve brže hvata „link” ka Evropi, jeste izuzetno bogat (u zavisnosti, naravno, od lokalnih budžeta) i raznovrstan, i na primeru Zaječara tokom poslednjih nekoliko godina to je upadljivo. Prećutkuje se sve ono što je u Zaječaru dobro urađeno, i izmišljaju se afere tamo gde ih nema, kao na primer u biblioteci čiji sam direktor već sedam godina.

Kako, po vašem mišljenju, treba unaprediti kulturni život u unutrašnjosti Srbije?

Veoma jednostavno – povećanjem budžeta za kulturu, kako lokalnog, tako i republičkog. Dostizanjem onog nedohvatnog jednog procenta namenjenog kulturi od ukupnog državnog budžeta. Ali, to treba da bude tek prvi korak. Presudno je da u kreiranju kulturnog života prvu i poslednju reč imaju ljudi koji su se dokazali kao uspešni organizatori, menadžeri, i umetnici istančanog i formiranog ukusa. Vreme je za formiranje nove kulturne elite, koja ne sme biti politički motivisana niti dirigovana. Trenutno u Srbiji postoje dve kulturne elite koje se poklapaju sa dvema dominantnim političkim formacijama, dve suprotstavljene elite koje žive paralelne živote, međusobno se snažno prezirući. Ja ne krijem svoju snažnu globalističku orijentaciju i duboko uverenje da je svet jedan, i da treba biti zasnovan na mudrosti i lepoti, ali i snazi da se one nametnu. Svet jeste jedan, ali sastavljen od bezbroj individualnosti čiji identitet mora biti uvažen.

A kako našu kulturu približiti Evropi i svetu?

Moramo da preciziramo na koji segment kulture tačno mislimo. Film je sasvim dobro predstavljen i Evropi i svetu, mnogo bolje nego što je to slučaj sa književnošću. Uveren sam da nikada jadnije naša literatura nije stajala ni u Evropi niti u svetu. Njeno predstavljanje se svodi isključivo na individualne napore. Kako i koliko se ko od pisaca sam snađe, tako je i predstavljen. Najbolje je naša književnost predstavljena na Internetu, i moram da kažem kako sam se i sam uglavnom usredsredio da ono što pišem učinim dostupnim pre svega virtuelnoj recepciji. Rezultati su zapanjujuće dobri, iako imam malo vremena i nimalo sredstava da svoju književnost predstavljam. Priznajem da sam prvi put nakon svih godina koliko se bavim književnošću veliki optimista kada je reč o onome što namerava da preduzme ministar kulture gospodin Nebojša Bradić na planu predstavljanja naše kulture u Evropi i svetu. Jedan od osnovnih preduslova za bolje predstavljanje naše kulture morao bi biti u promeni navika da se po automatizmu predstavlja samo ono što je na domaćoj sceni podržano od strane političke elite.