Додик је опет опсовао и победио

Како бисте реаговали да вас исти саговорник деценијама непрестано убеђује да није важно шта пише у Дејтонском споразуму него шта је у духу Дејтона, да је у најбољем интересу Срба да укину Српску, да је демократски да радите против воље народа који вас је изабрао. Да је црно у ствари бело или обрнуто. Додик је из дана у дан, из недеље у недељу, из месеца у месец, из године у годину, примао разноразне иностране, што сталне, што специјалне, представнике, посреднике, известиоце, делегате и сатима им политички коректно објашњавао и узалуд губио време, енергију и нерве. Понеки би му искрено рекао: „Све ја то знам и разумем и ви сте у праву, али се то не слаже са ставом моје владе и треба да послушате иначе ћете фасовати санкције.” Потом их је Додик дочекивао речима: „Ако немате ништа ново од прошли пут, попићемо кафу и да не дангубимо ни ви ни ја...” Али они онда са истом причом пошаљу другог, па трећег... Док Додику није превршило па је, као што би сваки нормалан Србин, Ескобару скресао: „Ма је.. ми се за ваше санкције!”

Сада поводом избора за председника РС опет га гњаве, па је у уторак у Бањалуци у његову одбрану одржан митинг „Отаџбина зове”. Окупило се рекордних 50.000 грађана, што је сразмерно као да у Београду изађе пола милиона. Али они и даље не попуштају. Након пада Берлинског зида арогантна империја је поверовала у америчку изузетност, у своју предодређеност за глобално вођство, у добровољно ропство осталих народа. Чак и у крај историје што ће такве односе учинити вечним.

Босна је била полигон у који су улили злу крв међу три народа, да би тестирали различите инструменте за разарање највећих и најмногољуднијих. Дејтон је био потребан само као лаки и брзи предизборни поен у Клинтоновој кампањи за други мандат. За илустрацију игноранције, државни секретар Ворен Кристофер је тек тада сазнао да се Срби нису уселили у Босну из Србије приликом прекодринске агресије ’92. А Срби су ипак наивно поверовали у својеручне потписе председника и премијера и гаранције велесила. Уследила је ревизија члан по члан по систему куване жабе у координацији Вашингтон–Брисел. САД оставиле ЕУ недовршене послове у Босни, а онда се враћале јер ова ништа не може да реши ни у свом дворишту. Додик им је парирао затезањем ужета кад може и одлагањем кад мора.

Е, онда су се ствари контекстуално заоштриле. На глобално пољанче утрчали су нови играчи, Русија и Кина, и заиграли на Балкану у дресовима БРИКС, ОДКБ. Додик је искористио моменат да покрене враћање отетих надлежности. Но, како је почетком ове године почела руска спец. операција у Украјини и заокруживање балканског дела НАТО-а, на њега су се обрушили и курта и мурта, од бошњачког комшилука до Британије и ЕУ. Само што му нису уценили главу на милион долара. Он је одговорио „прстом у око”. Отишао је код Путина и још заказао нови сусрет уочи избора. Од маја месеца је на Западу настала злослутна шутња, уз помирљиве процене да ће Додик, Жељка и СНСД победити на октобарским изборима, што се бројањем гласова и потврдило. За странку и досадашњу председницу није било проблема, али за новог председника очито је одлучено да никако не сме да прође.

Шта се дешавало иза јавног дела изборне сцене тек треба да се реконструише, али највише индикација нуде понашање и изјаве Јелене Тривић, споља пројектоване али несуђене нове председнице Републике Српске. Прво, чим се током бројања нашла пред недостижном предношћу Додика, себе је прогласила за победницу и изашла на улицу да слави. (То упућује на обојену револуцију, неуспелу због мањка присталица на уличном слављу.) Затим, изјавила је да би политику Српске водила према инструкцијама из матице. (То опет упућује да би одговорност за Српску била пребачена на Вучића, што би колективном Западу олакшало да сва потраживања од Срба испоставља на једном шалтеру.) И, најзад, да у Кремљ не би отишла и да је Путин позвао јер Српску види у ЕУ. (То сасвим јасно говори који је њен политички избор, али и једнако добро објашњава дефицит од 30.000 гласова.)

Протекторат, „међународна заједница”, колективни Запад или како се то већ све не зове, није успео, нити је могао да успе отворено типујући на кандидаткињу која би се могла препознати као „прекодринска другосрбијанка”. Било је то једнако контрапродуктивно колико и отворена стигматизација Додика. Српска јесте у Европи, земље ЕУ јесу највећи трговински партнер, евроитеграције јесу још магловито опредељење, али то не може да потре бомбардовање осиромашеним уранијумом, дискриминацију у односу на ФБиХ, три деценије малтретирања и понижавања. На другој страни је словенство и православље, моћна заштита од малигног Запада у СБ УН, енергенти који живот значе. Не може се све мерити на кантар. Јунак из Кустуричиног филма каже: „Више волим руско г... него америчку торту.” За изборну победу над Додиком код српских бирача много више би им вредели савети психолога, историчара, етнолога него генерала, финансијера и медиолога.

И, ево на чему су сада! Није успела обојена револуција. Према гласовима које је ЦИК утврдио након 82 одсто прегледаног изборног материјала, Додик је опет троструко тријумфовао, али они су тврдоглаво наставили да се запетљавају. Поново броје, пребројавају, контролирају и опет исти резултат, уз занемарљива одступања на нивоу статистичке грешке. Али не одговара им па неће да објаве у законском року 22. октобра. „Објавиће у уторак!” Но опет не стижу да нађу излаз : „Објавиће када се стекну услови.” Што значи можда и догодине.

Прву организовану реакцију покренули су београдски интелектуалци и уметници те осветлали образ Србији. Петицију, поред осталих, потписали су Кустурица, Дарко Танасковић, Гага Антонијевић, Макса Ћатовић, М. Ковић, Чеда Антић, В. Кецмановић, Павић, Степић, Синиша Љепојевић, Ђ. Билбија, Влатко Јовановић, Дража Анђелковић, Жика Јовановић, а придружило се стотину истакнутих личности из Српске. Најзад, као крешендо величанствен и никад већи протестни скуп у Бањалуци, који је емоцијом испунио шири центар града. У маси је било много оних који нису гласали и немало оних који су гласали за опозицију: народ је у Додику више него икад препознао персонификацију Републике Српске. Иако је огуглао на победе и аплаузе, од толике масе и таквих овација стисло му се грло. Загрејао га је гнев према онима који његову Српску зову геноцидна творевина, привремено окупирана зона, република шумска, мањи ентитет. А онда је опет опсовао „ј.. вас мањи ентитет” и масу бацио у екстазу. Није пристојно, али је пригодно, а Крајишници воле да псују.

После свега ЦИК, ако те људе уопште ико ишта пита, мораће да одустане од понављања избора јер би Додик, сасвим сигурно, добио више гласова него икад. Претходно су одустали да понове изборе у неколико села јер не би променило исход. И шта ће сад? Варате се ако мислите да ће одустати. Сметењаке у ЦИК-у већ су заменили људи са више инстанце протектората – полиција и тужилаштво, и то због сумње да има много фалсификованих листића. Вероватно кане да пониште председничке изборе и понове их, али уз забрану Додику да се кандидује.

Тако је, имам лично искуство, радила и комунистичка власт у БиХ. Али, друга су времена и сад су, суочени са ризиком да, као и ’92, изазову  грађански рат, одустали  од већ исувише компромитованог плана прекрајања исхода избора. Но, одмах ће прећи на припрему плана „Б” за рушење сада већ председника РС. Да би избегао нову мину, и Додик треба одмах да припрема повлачење  из заједничих органа у Сарајеву. Уз још једну псовку за опроштај од БиХ, од странаца и Босанаца.
(Професор емеритус)

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa