Косметски Сизифов камен

НАТО и ЕУ дробилица самлела је међународно право и Повељу УН на Космету, а потом и нападима на друге суверене државе, у сновиђењу владања светом. Удруженим снагама с послушним заговорницима велике Албаније, уценама и преварама изнуђеним Кумановским споразумом догурали су Сизифов камен са Проклетија до подножја Копаоника. И даље га узбрдо гурају ка Панчићевом врху, и ту није крај. После Космета, Северне Африке и Блиског истока, наставили су с усисавањем источноевропских држава да приђу границама Русије преко Украјине, где им се супротставила Русија као респектабилна војна сила. Сизифовско преварантство и лукавство НАТО-а и ЕУ резултирали су бесправним контраударом Русије на Украјину, према већ испробаном бесправном НАТО и ЕУ удару на Србију с Косметом који је пост фестум безобзирно прошао чак и у Уједињеним нацијама. Домино-ефекат нарушавања међународног права и Повеље УН започет на Космету није заустављен. Напротив, настављен је већом жестином у Украјини и не види му се крај.

Представници НАТО-а тврде да су на Балкану потребни и да су постигли велике резултате, као да ти ратови нису никли из њиховог стратешког арсенала. Наставили су са препакивањем Европе према својим геостратешким интересима. Да је то циљано урађено довољно говори већ дводеценијско мрцварење Србије с Косметом, које се сматра свршеним чином – а воде се наводни преговори и Србија се притиска на прикључење циљевима НАТО-а и условљавају преговори за улазак у ЕУ. Зауздали су читав Балкан, потом и све европске државе чланице НАТО-а и ЕУ у пробоју руског зида, који их је омео у Сирији.

Сада, жртвујући Украјину која се руши и гине за њих, очекују круну својих успеха без обзира на жртве. Подржаваће Украјину оружјем, новцем и стручном војном помоћи све док буде потребно – док Русија падне. А шта ако се то не деси? Не знамо одговор. Настало је време силе и све је постало имагинарно: Повеља УН, међународно право, суверенитет и интегритет међународно признатих држава, људска права, слободна размена добара по економским законитостима понуде и потражње, одржавање живота до генетског и еколошког опстајања. Настало је време самопроглашене најпаметније и најпрогресивније НАТО елите, која диктира Старом континенту сваки помак активности – време тоталне послушности под претњом потпуне изопштености у случају одступања од диктираних услова. Европа је на то пристала.

Имагинарна је и „држава Косово”, како је замишља Запад, јер у миру не може заживети све док ју не призна Србија и док на мапама косметских градова постоје споменици и улице с именима Веслија Кларка, Била Клинтона, Мадлен Олбрајт, Вилијама Вокера и других мрзитеља Србије из државних и личних интереса, без икакве културно-историјске заслуге, сем што су силом окупирали Космет, протерали српску државу и народ и Албанцима подарили илузорну наду да ће им створити једнонационалну велику Албанију, без Срба, српске имовине, српског вековног културноисторијског идентитета и привреде. У истом казану се кува и намерена једнонационална велика Украјина, на штету осталих нација у њеним за сада међународно признатим границама, а ратним звекирима се најављују сличне намере цепања Русије и Кине. Уследило је и разумно упозорење бивше немачке канцеларке Ангеле Меркел да говор Путина треба схватити озбиљно – да не блефира. Да ли је оно правовремено или закаснело, показаће можда годишњица рата, 24. фебруара 2023, ако већ не буде касно.

После два светска рата, дух зла је поново подмукло кренуо свету у походе. Трећи светски рат је почео. НАТО са ЕУ и својим савезницима су на једној, а Русија и већи део света, који не подржава намере НАТО-а, на другој страни. Распаљује се ратно беснило. Било да победи агресивни Запад или контраагресивни Исток, свету предстоје непрестани ратни немири под претњом самоуништења. Решење је да се тај Сизифов камен врати назад с погрешне узлазне путање из Украјине и са подножја Копаоника на Проклетије, јер он није награда већ казна – никад не стиже на брдо. Очигледно се снага НАТО-а, ЕУ и узрочно-последично Русије узалудно исцрпљује. Ратом се руши већ изграђено, уместо да се капитал усмерава на изградњу новог. Где су границе разума?

О Сизифовом камену су НАТО и ЕУ морали да размишљају пре уласка у ратне авантуре на Балкану с Косметом, у Ираку, Либији, Сирији и Авганистану и пре лукавог примицања границама Русије и зачикавања Кине. Кад се злодела силе пресвлаче у хумане подвиге чини се још већи злочин. Стварање и признавање једнонационаних држава кад је то у интересу НАТО-а, што је већински прихватила и ЕУ, иако то није њено програмско опредељење, жестоко нарушавају светски геополитички поредак. Признање тог права једнима (Хрватима, Албанцима, Украјинцима), а непризнање другима (Србима, Русима, Ирцима, Курдима) правно је неодрживо.

Настале опасне околности налажу нужно хитна решења уз поштовање међународног права и Повеље УН, и то искључиво у Уједињеним нацијама, под условом да је њихова улога још функционална, а не по диктату Вашингтона и Брисела.

Миодраг Србљак,
Краљево