Дневник безумља

Прво су нам силом отели део територије. Сад нас присиљавају да то недело признамо као легалан и легитиман чин да би тиме прикрили и оправдали своје бешчашће. У каквом то суровом и окрутном свету живимо?

Најпре те убију пропагандном машинеријом, па после докрајче („овере”) најсмртоноснијим оружјем. Цео један народ оцрне да је без вере и карактера (Ж. Ширак), а његовог вођу прогласе за „балканског касапина”. После дођу (подругљиви) „милосрдни анђели” с „томахавцима” и касетним бомбама. У каквом то бездушном и безнадежном свету живимо?

Синтагма „ничим изазван” највише је употребљаван израз у другој половини ове године у свету. Користе је сви продавци магле, од Бајдена до последњег комесара ЕУ, односно сви они који сукоб у Украјини виде као прилику да створе лажну слику и о себи и о другима у свету. Кад користе ову синтагму, мисле на руски напад, а замагљују погажени Мински споразум, погажен договор о неширењу НАТО-а на исток, геноцид над руским народом у Украјини од 2014. и неприхватање од стране Запада руског предлога о неутралности Украјине. Једна друга формулација коришћена је крајем деведесетих година прошлог века: „Спречавање хуманитарне катастрофе на Косову”. У каквом то огавном и лажљивом свету живимо?

Какав ужас: Русија користи иранске дронове у украјинском сукобу! Усплахирен цео Запад! Остатку света остало је само да региструје: од 46 милијарди долара помоћи Украјини до сада, највећи део односи се на најсавременије наоружање из САД и земаља ЕУ. И у каквом то лицемерном и безочном свету живимо?

Кад споразум између две земље, који није уперен против било кога, постане проблем за ширу заједницу, излазимо из нормалне и прелазимо у сферу апсурда. Из те тмине проговара Владимир Билчик: Споразум о консултацијама између Србије и Русије је велики ударац за процес придруживања западног Балкана ЕУ. У каквом то сулудом и суманутом свету живимо?

Тужно, да тужније не може бити. Председник владе суседне државе каже: Није фер да Србија има јефтинију нафту. А они користе ту исту јефтинију (руску) нафту. А председник те државе каже: „Прича о побијеној српској деци је гадљива”. Па наставља: „Бранићемо наше пилоте, јер на њиховој борби се заснива наша држава”. Браво! Несрећа је само у једној „ситници”: није реч о борби, него о злочину над колоном избеглица, грађана њихове државе, Срба који су желели да избегну помор на свом огњишту. И на чему се то онда темељи та држава? А ни то није темељ, него надградња. Темељ је постављен још раније – у Јасеновцу и многобројним јамама пуним недужног српског живља. Боже, у каквом то свету неморала и бешчашћа живимо?

Радомир Јовановић,
професор у пензији, Жича