„Девојчице” у овом уврнутом свету

​Представу „Девојчице”, са највећом могућом љубављу, посвећујемо свим девојчицама које расту у овом уврнутом свету. Иза наслова стоје приче 10 девојака и младих жена, о томе како су одрастале. Kако наше друштво третира девојке, њихове страхове, наде, амбиције… Верујем да смо направиле нежну и снажну представу, и бавећи се питањима рода, родно заснованог насиља и равноправности, стекла сам утисак да ова два придева, најбоље описују младе жене. Нежне су и снажне.

Овако даровита Милена Миња Богавац казује за „Политику” о представи „Девојчице” у којој потписује драматургију и режију, а која ће у продукцији Рефлектор театра бити премијерно изведена вечерас од 20 сати у београдском Дорћол плацу. Кореографију и сценски покрет ради Ђорђе Живадиновић Гргур, костиме Александар Ковачевић, а музику Бојана Вунтуришевић.

Коауторке и извођачице су Јелена Цветковић, Сара Гајовић, Анђела Мемет, Адријана Мулић, Ана Нинковић, Сара Остојић, Ана Петров, Милена Перић, Милена Шибалић и Лена Вујовић.

– Четири месеца свакодневно смо се састајале да се играмо, разговарамо, да глумимо и једне другима импровизујемо сцене из наших одрастања. Много смо причале о томе какве смо биле као деца и каква су наша запажања о девојчицама које познајемо. Једна од учесница у представи Сара Остојић, пре неколико дана је закључила: „Имам утисак да вас све познајем, од кад смо биле мале.” И то је заиста тако. Мада смо се упознале пре четири месеца, детињство је било наша заједничка и свакодневна тема. Наравно, девојке воле да разговарају. Повезују се разговором и обожавају личне исповести, приче из „ја”, да деле и анализирају лична искуства – каже Милена Богавац и примећује:

– Биле су веома искрене и пуне поверења, па нам је процес рада на представи био емотиван. И исцелитељски. Много смо се смејале. Много смо и плакале. Пуно смо разговарале о нашим породицама, мамама, бакама, сестрама, теткама, кумама и пријатељицама. Разговарале смо и о очевима и овде се показала тачном, теза светски прослављеног породичног психолога Стива Бидалфа, аутора књиге „Одгајати девојчице” у којој каже: „Када говоре о очевима, жене увек плачу. Било да је због љубави коју су од њих добиле или због тога што нису.” На крају, мој је задатак био да сав овај ураган осећања, повежем у сценску целину. Највећи изазов био је да не прокоцкам поверење које су ми моје младе пријатељице указале и да их на сцени прикажем онаквима какве заиста јесу. А оне су храбре, поштене, паметне и вредне девојке. И мислим да ће свака жена или девојка у публици моћи да се препозна у некој од њих.

Пре десет година Војкан Арсић и Милена Богавац заједно су радили представу „Мушкарчине” у којој младићи говоре о роду, мушкости и родној равноправности из мушке перспективе. И то је прича о малој историји Рефлектор театра, трупе које у новембру прославља свој десети рођендан. У склопу те годишњице, одлучили су да понове методолошки рецепт и теме представе „Мушкарчине”, али причањем приче из женског угла.

Коауторке представе „Девојчице” нису професионалне глумице већ девојке и младе жене које користе позориште да поделе своја искуства и запажања о женском одрастању у патријархалном друштву.

– Када се бавите родом, то је као код кроз који можете да читате и дешифрујете, укупну културу и историјско наслеђе једног друштва. Исто тако, када се бавите родом, увек се бавите и насиљем, јер су родни конструкти и стереотипи, фактор који генерише огромну количину насиља. Не само овде и данас већ увек и свуда на свету. У последње две године, на Балкану и посебно у Србији, нешто је почело да се догађа са девојкама и младим женама. Одрасла је генерација спремна да гласно проговори о насиљу и против насиља, која је најзад имала право име и реч, за оно у чему су одрастале многе претходне генерације иако смо то сматрале „нормалним”. Наравно уз огромну помоћ друштва које је ове непријатне приче увек вољно да гурне под тепих… Е па најзад се појавила генерација спремна да подигне тај тепих! Сексуално насиље најзад је добило своје право име. Од храбре Марије Лукић, преко глумица Данијеле Штајнфелд, Милене Радуловић, Иве Илинчић и других… до девојака из Петнице, па затим девојака у коњичком споту, па онда и студенткиња са неколико београдских факултета… одједном су испливале годинама потискиване приче и трауме – прича Милена Богавац.

Када на улици имате жене, њихов очај и бес, не постоји нека важнија и приоритетнија тема, каже наша саговорница, него да седнемо и заједно размислимо – зашто смо бесне. На кога смо бесне?! Шта свака од нас може да учини да би се све осећале боље и шта је то што очекујемо од друштва, државе и институција које би требало да нас штите.

Коауторке представе „Девојчице” су талентоване за глуму, али се професионално баве другим стварима: социологијом, архитектуром, књижевношћу, медијима, страним језицима, музиком… Једна од девојака, чак ради и као спаситељка у екстремним, зимским условима. Десет девојака у овој представи испитује границу између личног и политичког. О томе до какве спознаје су дошле током проба „Девојчица”, Милена Богавац каже:

– Да имамо само себе и једне друге. У свету који не навија за нас. Који прави профит на нашим несигурностима. Који се труди да нас учини беспомоћним да би нам потом продавао производе који обећавају помоћ. Свему се томе можемо одупрети ако се држимо заједно! И ако се боримо за девојчице које тек расту. Мој омиљени закључак из представе „Девојчице” гласи: „Да се девојчице света уједине – стао би свет!” И заиста, друштво константно ниподаштава девојчице, а постоји бар шест индустрија које живе од њих. Стратешки се размишља о томе како да се корумпира њихова пажња; како да им се набију најразличитији комплекси који се касније лече пластичном хирургијом и хиљадама скупих козметичких препарата. Девојчице су, наравно, деца. Оне нису политички субјекти и немају моћ да саме одлучују о својим животима, али у последње време често размишљам о томе каква би свемоћна сила биле девојчица света, кад би одлучиле да ступе у бојкот свих производа за девојчице! Спавате ли мирно, Дизни корпорацијо, Мател компанијо и музичка индустријо?! Када би девојчице престале да купују све што им уваљујете, сутра бисте могли да прогласите банкрот! Маштам о крају капитализма и плишаној револуцији коју ће подићи девојчице са својим плишаним играчкама уместо оружја у руци!